Zabraniti otkaze, naravno

Ova vruća tema – kako sprečiti otkaze – prosto zahteva razradu u dve varijante, koje se razlikuju u proceni naše trenutne pozicije. Varijanta 1: Srbija je država u kojoj važe pravila poslovanja civilizovanog sveta. Varijanta 2: Srbija je preduzeće, čiji je većinski vlasnik Demokratska stranka, ugledni član Socijalističke internacionale, dok je manjinsko vlasništvo u rukama Socijalističke partije Srbije. Kako vidimo, ove varijante se dramatično razlikuju po tome ko u privredi ima glavnu reč, što će presudno uticati na sudbinu naših radnih mesta. Znači, sada je najvažnije da utvrdimo u kojoj varijanti Srbije mi to u stvari živimo.

Ako smo ozbiljna država, onda stvari loše stoje. Sudbina radnih mesta tada najviše zavisi od tržišta, a ono je ovih dana prilično klimavo. Evo, već je počelo: u najboljoj srpskoj firmi, „Ju-Es-stilu”, nešto su utišane one visoke peći, dok je deo radnika premešten na neka sporedna radna mesta. Ako mene pitate, to se zove verodostojna objava da stvari po zaposlene stoje vrlo loše. Sad, ima tu jedna potencijalno utešna stvar koju je pomenuo i premijer Cvetković, a to je da ti radnici ipak nečemu služe (a služe da prave profit), te da ako poslodavac proceni da su teškoće samo trenutne, on ih i neće otpuštati, jer on sam na taj način najmanje gubi. Ali stvari ne ostaju iste. Poslodavac u toku krize obično odustaje od fiksnih zarada, a isplate povezuje sa poslovnim uspehom, što znači da će se nadnice automatski smanjivati ako stvari krenu loše. Ili, ako bude još gore, poslodavci često svim radnicima prepolove radno vreme (i platu, naravno). Tamo gde ni to nije moguće, a situacija se ne popravlja, dele se otkazi. Koliki deo privrede to zahvata i koliko to traje, teško je reći. Svaka recesija bivala je drugačija, a u najgorem zabeleženom slučaju (ona depresija iz dvadesetih), trajalo je tri godine, a stopa nezaposlenosti u jednom trenutku u SAD dostigla je maksimalnih 24,9 odsto. Što mu dođe skoro isto kao u Srbiji krajem prosperitetne 2007. godine, kada je stopa nezaposlenosti iznosila 24,5 odsto.

E sada, nije to isto, nezaposlenost u ozbiljnoj državi i ova naša nezaposlenost, jer kažu da u Srbiji barem trećina nezaposlenih radi na crno, te kada bi se te i još neke druge stvari uključile ispalo bi da je nezaposlenost početkom ove godine iznosila „tek nekih” 18,8 odsto. A zašto li se toliko hvale kako su je do danas smanjili na 14 odsto – kada broj radnih mesta u Srbiji godinama stagnira – to stvarno ne znam.

Ni zaposlenost u Srbiji nije isto što i zaposlenost u nekoj ozbiljnoj državi, jer kod nas ima pojava kojih drugde nema. Recimo, višak zaposlenih. Pola da otpustiš, često čujemo, a da ne primetiš razliku. I tu nastaje strah. Ako radnici, kako smo već rekli, služe da prave profit, a deo radnika niti ga pravi, niti ga je ikada pravio, zar neće poslodavci iskoristiti ovu recesiju da sve njih lepo otpuste, kao, kriza je, šta možemo, i gotovo. Da sam poslodavac to bih svakako pokušala, a sigurna sam da biste i vi. Ovde je stvar doduše vrlo škakljiva, jer su se novi privatni vlasnici obavezali da višak zaposlenih neće odmah otpuštati, ali...

Nije sve tako crno, naprotiv. Ako oni na Zapadu nemaju rezervnu varijantu, mi je imamo. Nama predsednik države već nebrojeno puta poručuje da je „odbrana radnih mesta najvažnije državno pitanje”. Sudeći po tome, mi živimo u varijanti 2, što će reći da smo mi u stvari – preduzeće, u kome su vlasnici rešili da ukinu otkaze, kako u svojim, tako i prijateljskim privatnim podružnicama, što su, naravno, spremni i da plate.

I onda bi preostalo samo pitanje – odakle pare, kada ih nema? E, to vi samo mislite da nema. Ima ih u NIP-u kod Verice Kalanović gde, po njenim rečima „nikada nije urađena prava procena efekata uloženog novca i završenih projekata”! Eto prilike da se ova praksa ponovi, i sve zarade isplate. Zatim su tu javna preduzeća, puna gotovine, koja ionako nemaju tu dekadentnu naviku da bilo kome polažu račune, pa se i taj novac može iskoristiti za plate, bože moj, kao da bi to bilo prvi put. A može se desiti da se poneka zarada i ne isplati, nema veze, jedino je važno da se odmah najavi kad će biti sledeća isplata da bi ljudi imali oko nečega da se svađaju: te biće, te neće biti, ma nemoj ti meni da pričaš, znam ih ja bolje od tebe itd.

Na kratak rok, ovaj oprobani mehanizam u potpunosti i garantovano sprečava otkaze, što je bio i cilj, a i tema današnjeg teksta. To što se čitav privredni život time obesmišljava, i što nas to odvodi čitav vek unazad, koga to još interesuje? Radnici ponovo dobijaju najbolja mesta na brodu koji tone, a možda brod ovoga puta ne potone, ko zna!

Profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu i članica CLDS-a