Grafit

Pre tačno deset godina, šetajući beogradskim ulicama, ugledala sam grafit ispisan na zidu pošte u centru grada, u Vasinoj ulici: „Niko nije nevin, svako zaslužuje da umre!”. Pre desetak dana, prolazila sam slabašno osvetljenim ulicama zapostavljenih gradova Srbije i u jednom od njih ugledala isti grafit.

Koliko je potrebno životnog razočaranja da bi se u čoveku stvorio tako negativan poriv i toliko sumnje u ljude? Šta je to što je izazvalo takav rušilački urlik? Da li je taj destruktivan stav posledica tragičnog iskustva, izdaje, osećaja izneverenosti, usamljenosti, nemoći, gubitka smisla i vere u sam život? Koliko je dugo odlagan zaključak tog čoveka pre nego što je odlučio da ga saopšti svima? Da li je posledica trenutnog pomračenja svesti, impulsivne reakcije ili dugotrajnog vrenja u grotlu njegove duše?

Da li stav „niko nije nevin” znači da svi koji ćute i trpe postaju saučesnici onih koji su krivi? Da li i oni koji dižu svoj glas protiv nepravde i neravnopravnosti, ali vremenom pokleknu ili odustanu pred silinom agresivnih, postaju zapravo njihovi pomoćnici?

Svi ćemo jednog dana napustiti ovaj svet, ali stav autora grafita da „svako zaslužuje da umre” ne govori o neminovnoj konačnosti koja nam je dodeljena od stvoritelja, već o okončanju koje ljudska bića zaslužuju svojim (ne)delima.

Mnogo je gneva i ogorčenosti u pomenutom grafitu, ali možda i potrebe da se što više ljudi povuče za sobom u vrtlog destrukcije. Pronašla sam podatak da ljudska istorija beleži više od 14.500 ratova, kao i to da je samo desetak generacija živelo u neprekidnom miru. Kako duša u okovima uopšte može da bude plemenita i čini konstruktivna dela?

Da li je moć rušenja jača od moći graditeljstva? Vladimir Majakovski je napisao: „U ovom životu nije teško mreti, izgraditi život daleko je teže”. Istina je da destrukcija ima za saveznika smrt, ali ukoliko ljudi, uprkos svemu, snažno veruju u dobro, onda veruju i u viši smisao sopstvenog postojanja i u čudesnu nadgradnju života koja nam je na taj način podarena.

Izgraditi nešto dobro i istrajati u tome uprkos preprekama najlepši je dar od čoveka ne samo drugima i sebi već i samom životu. Prepreka ima mnogo i ponekad se čine nepremostivim. Premalo je podrške, premalo pravih prilika, ali nakon jeze koju sam osetila čitajući grafit „Niko nije nevin, svako zaslužuje da umre!”, pomislila sam na one čiji mi primer uvek iznova daje snagu da se borim i da ne odustanem.

Pri manastiru Sveta Petka kod Paraćina, u selu Izvor, nalazi se dom-konak sa devedeset tri ženske osobe sa najtežim oblicima invaliditeta, mentalne ometenosti i psihičkih poremećaja. One će u konaku provesti ceo svoj životni vek, a o njima brinu i brinuće monahinje.

Koliko znam, u Srbiji postoje manastiri koji su pružili i pružaju pomoć onima koji su imali problema sa narkoticima, alkoholizmom ili kriminalom. To je dragocena pomoć i podrška ljudima koji nisu uspeli da se odupru slabostima i problemima i „spas” potražili na pogrešnoj strani. Vraćanje takvih ljudi na pravi put mukotrpan je i dugoročan proces i za svako poštovanje su oni koji su posvetili svoj život spasavanju života posrnulih.

Ima i pojedinaca, stručnjaka, fondacija, organizacija i udruženja, mnogo je onih koji se na dostojanstven način bore s nedaćama i koji opovrgavaju tezu ispisanu na zidu, ali izrečeni stav treba da navede one koji su preuzeli odgovornost da vode, biraju put, način i sredstvo, da se ozbiljno zapitaju šta je uzrok takvom osećanju, šta su moguće posledice, šta treba učiniti da se one spreče i šta su i koliko učinili da do toga ne dođe.

Jer, ne zaboravimo, Džon Don je napisao:„I zato nikad ne pitaj kome zvono zvoni; Tebi zvoni”.