Čemu nas uči svetska kriza

Sećam se toga – bilo je davno. Jedna delegacija poslovnih ljudi sa Zapada bila je u poseti našoj zemlji. Proučavali su naš tadašnji sistem i pomno su slušali i beležili sve ono što smo im mi – zagrejani aktivisti – pričali: o samoupravljanju i delegatskom sistemu, o zborovima i radničkim savetima, o tome kako se u preduzećima na skupovima zaposlenih dele stanovi, kako se na sastancima mogu kritikovati direktori u preduzećima, o besplatnom školovanju i socijalnim pravima, o raspodeli prihoda i deljenju viškova.

Naši gosti nisu mnogo pričali, ali su postavljali pitanja. Nisu ništa komentarisali, ali smo mi bili pričljivi. Mi smo bili lojalni propagatori našeg, ali smo znali i za mane svega o čemu smo im pripovedali. Zato smo hteli na neki način da im kažemo da smo svesni i nedostataka, a njih nije bilo malo, i da želimo da menjamo i reformišemo naš sistem.

Kada to rekosmo, naši tihi i pažljivi gosti se uozbiljiše i međusobno se pogledaše, kao da ćutke razmenjuju misli. Onda se jedan od njih–pošto smo opsežno i sa ponosom pričali o našim namerama da smanjujemo državne ingerencije u privredi i društvu i vršimo decentralizaciju, da uvedemo tržišnu privredu i profit, koji smo zvali dohodak, i da damo veća prava direktorima i stručnjacima – osmeli da zatraži reč. „Prijatelji, mi vas molimo da ne žurite s reformama i da to ne radite olako ili ako radite – da budete veoma oprezni. Pa, to što vi imate – to je naš ideal, a vi hoćete da to ukidate. Čuvajte to, makar i sa svim nedostacima...”

Nama je ova primedba ušla na jedno, a izašla na drugo uho, ali se prisetih nje ovih dana kada se ta velika zgrada profitnog sistema Zapada, kojoj se istočni i socijalistički svet divio godinama, počeo da ljulja i, maltene, ruši. Onih šezdesetih, kada je kod nas počeo da pirka vetar promena i kada je počelo slobodnije da se diše – ljudi su putovali u Trst i u Italiju po šuškavce i najlon čarape, pa su to bili hitovi na našim ulicama. Mađari, Rumuni i Bugari, a i Rusi – kada bi naši odlazili na putovanja u te zemlji i ponašali se kao krezovi – zavideli su nam.

U redu, sve je to prošlo, mnogo se i kod nas toga desilo i promenilo, i sada smo svi u krizi. I oni što su nam govorili da budemo oprezni u menjanju našeg ambijenta i mi, koji smo dobro izmenjali sve što je moglo da se menja, i od jedne države napravili šest.

Nešto mi izgleda da opet radimo suprotno: na Zapadu država otključava trezore i vadi iz zlatnih rezervi pare da spasava svoje velike banke i firme, koje su se bile osilile. I čiji su vlasnici, akcionari i menadžeri nemilosrdno decenijama pljačkali fondove koji su se od naroda slivali u njihove kase, gomilali milionske premije, pravili palate i kupovali jahte. Dok se za to vreme država uljuljkivala u svom snu o slobodnoj tržišnoj privredi, koja će sama sve da reguliše. Država sada postaje, dajući svoj glas za spas, vlasnik i akcionar, zaklinjući se da više neće dozvoliti da je privatni menadžeri i grabljivci ponovo izigraju i dovedu milionske mase u životnu opasnost. Da ih unište veliki krediti za kuće, skupa kola, školovanje dece.

U isto vreme, mi prodajemo poslednje ostatke našeg nacionalnog blaga, stvaranog godinama, a protraćenog zbog mnogih gluposti kojih smo se u međuvremenu prihvatili: nekada velike fabrike i preduzeća, koja su u tim nesrećnim periodima, od nekadašnjih dobrih i uspešnih postali parije i siromašni. Razloga i potrebe za privatizacijom svakako ima,to i evropski put su nam zacrtani, ali smo mi u velikom zakašnjenju i opet tapkamo za svetom. Teško hvatamo korak. Možda treba da izvučemo neke pouke iz onoga što se dešava, iz iskustva drugih, koje mi retko cenimo i uzimamo u obzir. Želimo na svojoj koži sve da isprobamo. Možda da se za trenutak odvojimo od stranačkih svađa i gubljenja ogromnog vremena, koje će nas opet koštati, i da vidimo šta treba olako prodati, a šta zadržati i naći načina da ih domaćim resursima, pameću i kadrovima očuvamo. I sačuvamo i izvučemo iz krize neke naše velike privredne, kulturne i druge brendove, pri čemu nam inostrano učešće može biti samo dobrodošlo.

Književnik i publicista