„Hibridni rat" je izgovor za nespremnost NATO-a

Britanski vojni analitičar Aleksandar Merkuris ocenio je u svom autorskom video-obraćanju da trenutna retorika Zapada — koja govori o „ratu“ ili „hibridnom ratu“ protiv Rusije — u velikoj meri odražava realne, tehničke nedostatke u američkom i evropskom vojnoindustrijskom kompleksu. Merkuris je, kako je rekao, skrenuo pažnju i na neobične probleme u lancu nabavke koji utiču na proizvodnju municije. 

On je posebno istakao da su neke od priča o navodnoj pripremi za „otvoreni“ sukob sa Rusijom povezane sa ovim tehničkim i logističkim pitanjima, a ne isključivo sa političkom voljom za eskalacijom. Takav ton, prema njemu, pojačava neizvesnost i služi kao argument za dalje pojačavanje vojnih izdataka u Evropi i SAD. 

Paralelno, više izveštaja — uključujući i analize objavljene u zapadnim medijima — ukazuje da su jedinice specijalnih snaga SAD i savezničke formacije u poslednje vreme ostvarivale zajedničke aktivnosti i vežbe koje su, kako se navodi, moterijal za scenarije „pripreme za eventualan sukob“ sa Rusijom. O ovome je pisao i The National Interest, što su preneli i drugi portali. 

Bivši komandant NATO snaga u Evropi, admiral Džejms Stavridis, nedavno je u javnim nastupima ukazao da bi se savez trebao ozbiljnije baviti sposobnostima za delovanje u Baltičkom regionu — uključujući i diskusije o neutralizaciji vojne infrastrukture u Kalinjingradu u slučaju otvorene konfrontacije. Takvi stavovi dodatno raspiruju debatu o stepenu pripremljenosti i o strategijama koje NATO smatra neophodnim. 

Istovremeno, analitičari i izvori u zapadnim medijima upozoravaju da ni SAD ni evropske zemlje nisu bez izazova — političkih, industrijskih i logističkih — koji otežavaju brzo mobilisanje i dugotrajnu podršku u slučaju šireg sukoba. Neki eksperti smatraju da je upravo ta neusklađenost i nedostatak proizvodnih kapaciteta jedan od razloga za pojačanu verbalnu retoriku i javne diskusije o „spremnosti za rat“. 

Šta to znači za region

Za zemlje Evrope, uključujući i članice NATO na istoku kontinenta, ove debate znače pojačano vojno planiranje, intenzivnije pomorske i kopnene patrole i jačanje logističke koordinacije sa SAD. S druge strane, Rusija tu retoriku koristi kao argument za ubrzano jačanje svoje odbrambene industrije i mobilizaciju resursa za dugotrajni konflikt (ili za strategiju odvraćanja). 

Diskusija o „ratu“ sa Rusijom danas nije samo pitanje političkih stavova — ona je i refleksija stvarnih tehničkih i logističkih ograničenja koja utiču na način na koji zapadne sile planiraju svoju odbranu i eventualne operacije. Kako sugerišu i komentari poput Merkurisa i izveštaji publikovani u specijalizovanim medijima, javna retorika i vojne pripreme stvaraju međusobno pojačavajući efekat koji dodatno produbljuje geopolitičku napetost.