Srbin u dubinama američke spoljne politike

Svaka država je ili duboka ili – nije država. Što je dublja, to je više država, a što je plića, biva više nalik privatnim kompanijama ili prostim političkim partijama, koje danas jesu, a sutra već nisu, dok realna država mora da, za razliku od njih, u svojim dubinama čuva svoj kontinuitet i trajnost.

Ovu prostu činjenicu egzistencije države su znali veliki državnici, te zato Mao Ce Tung nije hteo da pogubi poslednjeg kineskog cara iako su ideološki bili na potpuno oprečnim stranama i zato Šarl de Gol nakon Drugog svetskog rata nije hteo da Petena osudi na smrt, jer su obojica znali da bi time bacili gorku sekiru u telo nacije koja bi nastavila da je dugo seče i dezintegriše.

Nažalost, mi Srbi smo imali malo državnika koji nisu posezali za sekirama na svoje i samo se možemo nadati da smo iz kletog istorijskog iskustva izvukli pouku i da ćemo ubuduće biti pametniji, makar onoliko koliko je Donald Tramp, vatreni karakter sličan nama, pametniji u svom drugom mandatu u odnosu na prvi, a što se vidi kako iz imenovanja na razne pozicije u njegovoj aktuelnoj administraciji, tako i iz čitavog seta politika koje nudi prema unutra i spolja, a u kojima mu je tradicionalni državni aparat saveznik, a ne protivnik kao što je to bio slučaj tokom njegovog prvog mandata.

Tokom Bajdenovog predsednikovanja su i Tramp i taj aparat, da ne koristimo ultrapopularni izraz „duboke države”, koji amateri koriste da bi imali jednostavne odgovore na komplikovana pitanja, imali vremena da se spreme jedni za druge, jer je svima po dubinama i širinama svetskog strateškog mišljenja manje-više bilo jasno da će Tramp ponovo da se vrati na tron, pa je mnogo toga učinjeno i u samoj Americi ali i drugde po svetu i u malim i u velikim silama da se strukture pripreme za Trampa 2.0.

Dakle, ovaj Tramp 2.0 je zapravo sinteza njegovog MAGA pokreta protiv američkog establišmenta i samog tog establišmenta koji je procenio da je manja muka da se Tramp „propusti”, uz sitna peckanja, na vlast, nego da milioni besnih MAGA pristalica ostanu bez zadovoljenja i vođstva koje u njegovom slučaju i ne mora biti toliko nerazumno, što je on i potvrdio kada je drugi put stupio na presto, imenujući niz rešenja sa kojima je tradicionalni američki aparat mogao biti zadovoljan.

Najvažnije od tih rešenja je Marko Rubio, za strategiju talentovani senator sa državničkim potencijalima, kojeg je Tramp vrlo mudro postavio na mesto državnog sekretara odgovornog za spoljnu politiku zemlje, a koji je bio prihvatljivo rešenje i tradicionalnom američkom državnom aparatu koji bi teško podneo da je na to mesto postavljena neka eksperimentalna ličnost kakvih je bilo isuviše u Trampovoj prvoj administraciji. Vreme za sada potvrđuje ovu Trampovu procenu i imenovanje, jer samo postavljenje na bilo koju funkciju ne znači ništa ako postavljenik ne može da iznese tu funkciju što je Rubio uradio bez pola muke, usput se i šireći ujedinjujući i funkcije državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost, što niko još od Kisindžera nije uspeo, što svedoči da je reč o čoveku koji će još dugo vremena, sa formalnih ili neformalnih pozicija, kako se već okrene politička sreća, uticati na američku spoljnu politiku, a sa čime treba računati svaka država na svetu, pa i naša.

No, mi smo onako balkanski brzopleti već počeli da otvaramo šampanjac jer će nam iz Amerike za ambasadora biti poslat Mark Brnović, naše gore list, koji bi, istina, bio i objektivno najbolje rešenje da američko-srpski odnosi dobiju i potrebnu toplinu i ljudsku dimenziju i personifikaciju, ali, nažalost, u ovim kletim diplomatskim i strateškim poslovima ljudska dimenzija se probija na scenu tek onda kada su zadovoljeni i malo širi strateški i diplomatski proračuni, koji su između Amerike i Srbije još u vakuumu, o čemu najbolje svedoči situacija sa NIS-om.

Stoga je bilo potpuno realno da taj odnos nastavi da se drži u vakuumu preko otpravnika poslova u ambasadi u Beogradu koji će ih otpravljati sve dok vakuum traje, a ne da nam dođe „naš” ambasador iz Amerike koji bi tu, doduše, mogao da bude najomiljeniji američki ambasador ikada usled kojeg bi Srbi više zavoleli Ameriku, ali ovo nije, nažalost, vreme ljubavi, već vreme sirovih strateških proračuna u koje se Mark Brnović, nažalost, nije uklapao.

Metaforično govoreći, Americi trenutno ne treba u Srbiji i regionu voljeni šerif našeg porekla koji bi očas posla mogao da postane američko-srpski guverner regiona, jer ambasador u Beogradu ima uticaj i u Prištini, Sarajevu, Podgorici i Skoplju, već Americi trenutno u Beogradu treba diskretan i pragmatičan diplomata – svojevrsni Gumifleks – koji bi se mogao fleksibilno nositi sa tradicionalnim balkanskim međuetničkim izazovima, a za to je pozicija otpravnika poslova više nego idealna jer je otpravnik nevidljiv, a sveprisutan.

Stoga će Amerika verovatno nastaviti da drži otpravnika poslova i dalje, ne samo u Beogradu već i u Sarajevu i Prištini, gde takođe nema ambasadora, jer su i Kosovo i Metohija i Bosna i Hercegovina takođe u vakuumu – Priština zbog sve nestašnijeg Kurtija, a BiH zbog institucionalnog galimatijasa u vezi sa statusom Milorada Dodika, te ne treba očekivati da će Amerika uskoro poslati ambasadore u Beograd, Prištinu i Sarajevo.

Americi trenutno na Balkanu trebaju pragmatične tehnokrate realisti da pragmatično ispod žita rešavaju regionalne probleme ili makar da ih drže stabilnim i ne dopuste da se u bilo kojem pogledu otmu kontroli, kako ne bi opterećivali američku spoljnu politiku zabavljenu mnogo važnijim pitanjima nego što je Balkan, koji se može ostaviti otpravnicima poslova sve dok se globalna situacija i odnosi sa drugim velikim silama, prvenstveno Rusijom i Kinom, malo ne iskristališu, pa da se onda prema toj široj slici odluči kakvi su ambasadori potrebni u srcu Balkanskog poluostrva.

U ovom momentu je Marko Rubio odgovoran za čuvanje te malo šire slike američke spoljne politike kojom je potpuno ovladao, imenujući sebi bliske kadrove na ključne pozicije, pa je tako njegov asistent koji će se baviti Evropom i Evroazijom, a samim tim i Balkanom, Brendan Hanrahan, klasični pragmatični tehnorealista, zainteresovaniji da na Balkanu pravi pragmatične dilove kako bi rasteretio američku spoljnu politiku na važnijim tačkama sveta od toga da ga vole ili mrze.

Možda i nije loše što odnosi sa Amerikom idu u tom pragmatičnom pravcu, što znači da ćemo i mi iz mislećih državnih dubina morati da osmislimo pragmatična rešenja koja ćemo ponuditi Rubiju i Hanrahanu, ne zaboravljajući ni nesuđenog Brnovića, koji ostaje prirodan kontakt između naših država.

Već se nazire put kojim bi pravdoljubivi i borbeni Brnović mogao krenuti u američkoj unutrašnjoj politici sada kada su mu otkazani spoljni aranžmani, a na budućim pozicijama koje bi mogao osvojiti u Americi bi mogao biti korisniji i Trampu i srpskoj zajednici u Americi i, konačno, srpsko-američkim odnosima, te stoga ne valja tugovati što nam on ne dolazi, već se treba pripremiti da ga podržimo u bitkama koje su pred njim u samoj Americi, kao što uopšte i u bilo kojoj drugoj zemlji treba da podržavamo ljude koji su važni za našu spoljnu politiku, jer tako rade sve ozbiljne države koje spoljnu politiku prepuštaju dubokim strateškim proračunima, a ne površinskim dnevno-političkim i partijskim interesima.

*Naučni savetnik u Institutu društvenih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista