Zapad u strahu od Putinovog „Burevestnika"

Kada je Vladimir Putin na konferenciji u Dušanbeu najavio da „uskoro“ planira da predstavi novo oružje, u svetu su odmah počeli da nagađaju o čemu je reč.

Da li je reč o poboljšanjima već poznatih sistema, o nečemu iz spektra konvencionalnih tehnologija — ili o nečemu mnogo dramatičnijem?

Među ekspertima i u medijima odmah se vratila pažnja na projekat „Burevestnik“: nuklearno pokretan krstareći projektil koji je u prošlosti izazvao velike reakcije zbog svoje sposobnosti da leti praktično neograničeno i da pogodi udaljene mete.

Raketa 9M730 „Burevestnik“, poznata i pod NATO oznakom SSC-X-9 Skyfall, predstavlja jedan od najsmrtonosnijih projekata ruske vojne industrije. „Burevestnik” je deo šireg paketa ruskih strateških sistema koji između ostalih uključuju i hipersoničnu raketu „Avangard” brzine 27 maha, autonomni dron-torpedo „Posejdon” – takođe na nuklearni pogon i balistički ICBM Sarmat.

„Burevestnik“ je, u najjednostavnijem opisu, koncepcija krstareće rakete sa malom nuklearnom elektranom kao izvorom energije. Takav pogon daje ekstremno veliki domet—mogućnost rada gotovo neograničeno bez tankovanja. Upravo zbog te osobine, svaka vest o napretku na ovom polju nosi i tehnički i psihološki značaj: reč je o oružju koje može udariti iz neočekivanih pravaca, udaljenosti i vremena, što menja kalkulacije bilo koje odbrane iz korena.

Na zapadu još uvek nije najjasnije kako je tačno „Burevestnikov” pogonski sistem uređen. Postoji samo pretpostavka koja nalaže da raketa ima gasno-fazni nuklearni raketni motor na principu protoka atmosferskog vazduha.

Prethodno je najava i ograničena upotreba sistema koji se pominjao pod imenom „Orešnik“ već proizvela vidljiv globalni psihološki efekat: momentalni porast zabrinutosti u vojno-političkim krugovima i oštrije diplomatske reakcije zapada, pre nego što su se podaci o efikasnosti i pouzdanosti u potpunosti razjasnili. Nakon početnog šoka, iz struktura moći na zapadu je stigla je komanda — umanjiti značaj i razvodniti priču, umiriti stanovništvo.

U tom kontekstu, Putinova izjava u inostranstvu može imati i ciljani informativni efekat: podsećanje, ponovno aktiviranje kolektivne zabrinutosti i insistiranje na strateškoj nepredvidivosti. Drugim rečima, i sama najava može biti oruđe — bez obzira na to koliko je tehnologija spremna za serijsku upotrebu.

Analitičari u SAD i evropskim prestonicama brzo su krenuli sa procenama šta bi „novo oružje“ moglo biti. Jedan od najčešćih scenarija koji se pominje upravo je raspoređivanje „Burevestnika“ u operativnoj formi.

Mnogi objašnjavaju da bi upravo takav sistem mogao obnoviti psihološki efekat koji je prošle godine izazvao „Orešnik“ — ali i da bi za stvarni strateški uticaj bilo potrebno mnogo više od same najave: pouzdani pogon, kontrola nad rizicima i najmanje jedna pokazna, verodostojna operacija.

Najave o „novom oružju“ redovno prate psihološke i strateške logike: služe da zbune, odvuku pažnju ili dovedu protivnika u dilemu. U slučaju „Burevestnika“, realnost je kompleksna, ali realna. Tehnologija je smislena, ali put od prototipa do pouzdane operativne platforme dugačak je i skup, s jasnim rizicima.