Vreme u Izraelu deli se na pre i posle 7. oktobra 2023.

Među 251 taocem kidnapovanim sunovratnog 7. oktobra 2023. bio je i bračni par Lifšic. Joheved, tada stara 85 godina, i njen suprug Oded, novinar, dve godine mlađi, bili su stanovnici poharanog kibuca Nir Oz, u kojem je pobijena ili kidnapovana trećina stanovništva. Decenijama je njih dvoje iniciralo projekte sa ciljem olakšanja životnih uslova komšija preko linije razgraničenja, u pojasu Gaze. Među kampanjama je bilo i formiranje slobodne industrijske zone koja bi zapošljavala žitelje pojasa. Ipak, najilustrativnije je njihovo prihvatanje maligno obolele palestinske dece na kontrolnim tačkama, u pratnji njihovih majki, te odvođenje na tretmane u zdravstvene centre širom Izraela. Oded, hronični bolesnik, likvidiran je u tamnovanju. Njegovo telo je razmenjeno, sahranjen je u kibucu koji je svojim rukama podizao.

Godina koja je prethodila izbijanju rata bila je obeležena nezapamćenim raskolom izraelskog društva u vezi sa pravnom reformom, praćenim najmasovnijim kontinuiranim demonstracijama u tada 75 godina dugoj istoriji države jevrejskog naroda. Istovremeno, pojačani su i lokalni i globalni napori za proširenjem Abrahamskih sporazuma, pre svega u pravcu Saudijske Arabije. I onda, kobnog 7. oktobra, na praznik Simhat Tora, pobijeno je 1.164 ljudi, uključujući bebe, decu, žene i starije osobe. Među njima je bilo i 329 vojnika, 58 policajaca i 10 pripadnika Šin Beta, ali i stranih državljana. Najmlađa žrtva bila je beba stara dva dana. Kidnapovana je 251 osoba, pri čemu je najmlađa – devetomesečni, riđokosi Kfir Bivas – postao simbol najtežeg stradanja jevrejskog naroda od vremena Holokausta. Među masakriranima su i unuk dragog prijatelja Duška Mihaleka Mor Koen, kao i sestra bliskog kolege. Nekoliko dana po ovom patološko-bestijalnom iživljavanju, masovnom silovanju, ubijanju trudnica i spaljivanju beba, bio sam u obilasku poharanih kibuca, kao i stratišta muzičkog festivala „Nova”. Još se osećao zapah krvi, mrlje lokvi rasprostirale su se po zgarištima. Te prizore neću nikada zaboraviti. Nije kliše ustvrditi da se vreme u Izraelu deli na ono do 7. i od 7. oktobra.

Koja je populacija bila glavna žrtva najsvirepijeg terorizma Hamasa i njihovih saučesnika, kao i nepojmljivog zakazivanja, toliko međunarodno cenjenih, izraelskih obaveštajnih i vojnooperativnih snaga tog tragičnog dana? Čitava niska od 22 kibuca, najvećim delom protagonista najproaktivnijeg iznalaženja modaliteta dijaloga sa Palestincima, susednim arapskim i uopšte islamskim svetom. Štaviše, pokret kibuca predstavlja autentičan izraz utopijskog socijalizma, najhumanijeg oblika, koji je u formiranju Države Izrael video ne samo nacionalno izbavljenje od milenijuma izgnanstva u pogromima, progonima, segregacijama i diskriminacijama, pa sve do Holokausta, već i socijalno oslobođenje jevrejskog čoveka, koji će živeti u pravednijem društvu. Upravo su pripadnici ovog pokreta, oličeni u političkoj partiji Mapam, zajedno sa Radničkom (Mapai), bili državotvorna okosnica u periodu koji je prethodio i obeležio samu 1948. godinu, te svakako prve decenije posle osnivanja Izraela. Ideološka ubeđenja su išla dotle da su stvarala unutrašnje frakcionaške beskompromisne podele, kao onu na kibuc Ihud i kibuc Meuhad. Žitelji kibuca su formatirali Izrael, u njegovoj jasnoj levoj, sekularnoj orijentaciji i zapravo predstavljali personifikaciju Sabre (opuncija) – rođenih u Izraelu, ploda koji je spolja bodljikav, a unutra sladak. Ruska melodija bila je matrica izraelske muzike u njenom nastajanju. Naraštaji kibuca sazdali su široke slojeve društvene elite i doprineli apsorpciji jevrejskih povratnika iz celog sveta. Globalno najzvučnija imena izraelske politike, poput Davida Ben-Guriona, Šimona Peresa i Jicaka Rabina, vezuju se za kibuce, u raznim fazama njihovih života. Bez obzira na podele na jastrebove i golubove, bili su za kompromis sa Palestincima, arapskim svetom i konceptualno za dve države za dva naroda. Svakako i na bazi demografskih anticipacija.

Članovi sprženih kibuca pripadaju upravo toj društveno-političkoj provenijenciji. Okupljeni oko partije Merec, koja je, uprkos svim trendovima poslednjih decenija, istrajavala na uvažavanju palestinskih nacionalnih aspiracija, neumorno kritikujući izraelske vlade. Kada govorimo o području Ha-Besor u zapadnom Negevu, koji se graniči sa pojasom Gaze, nemali broj žitelja kibuca su repatrijanti, posebno iz zemalja Latinske Amerike, koji su odande doneli još veći otklon od militantnih, diktatorskih režima svog vremena, pripadajući još jasnije društvenoj levici. Jasno, teroriste Hamasa, Islamskog džihada i ostalih radikalnih grupacija, opredeljenje i aktivnosti žitelja kibuca nisu ni najmanje interesovale, naprotiv. Postoji značajan broj potvrđenih slučajeva da su kritične obaveštajne informacije o sistemima odbrane unutar kibuca isporučene od Palestinaca koji su godinama bili uposleni po kibucima, drugima rečima – posedovali radne dozvole. Dakle, uništenje cionističkog entiteta se ne zaustavlja pred bebama mirotvoraca iz kibuca. Suze radosnice koljača, koji su sami sebe emitovali video-tehnikom kako se u delirijumu iščekivanom godinama hvale svojim majkama, rukama okrvavljenim jevrejskom krvlju, ne ostavljaju mnogo prostora za dilemu.

Šok se pretvorio u nevericu, neverica u srdžbu, a sve uz dodatan podstrek radikalizacije jevrejske komponente izraelskog društva. Demografske tendencije u Izraelu su nemilosrdne – populacija kibuca je marginalizovana, a sami kibuci su u poodmakloj fazi privatizacije, transformišući se iz komuna u privatna vlasništva. Izraelsko društvo prerasta u sve religioznije, elektoralno naklonjeno strankama onoga što se nekada zvalo desnicom. Politikantsko istrajavanje na podeli na levicu i desnicu nije samo anahrono već i groteskno. Stvarnost je da se izraelsko društvo, van manjinskih naroda, deli na rastuću nacionalno-religioznu komponentu i onu sekularno-liberalnu, u svetu percipiranu kao startap nacija, sa još uvek prisutnim reliktima porekla useljenja, na potomke Aškenaza i orijentalnih Jevreja. Strahote ovog rata bile su predmetni akcelerator.

Patnje palestinskih civila pojasa Gaze tokom dve godine surovog rata, koji je usledio posle 7. oktobra, dodatno su zaoštrile antagonizam prema Izraelu na mnogim meridijanima. Bez obzira na činjenicu da su ekstremni antiizraelski stavovi bili ispoljeni od mnogih faktora širom sveta još samog 7. oktobra, kao i krovne odgovornosti Hamasa za sudbinu civila u pojasu Gaze, dinamika rata urušila je međunarodnu poziciju Izraela. I to do mere u kojoj deo zemalja koje su bile prijateljske Izraelu sada upozorava na sankcije, zamrzavanje sporazuma i saradnje, konačno izopštavanje. Premda se u Izraelu legitimna kritika politike vlade spolja prečesto i olako pripisuje antisemitizmu, pojava ove najstarije netrpeljivosti u istoriji čovečanstva zaprimila je jezive razmere, zabrinjavajuće dosegnuvši i do rukovodstava pojedinih najelitnijih američkih univerziteta. Doajen naučnoistraživačkog izučavanja antisemitizma, prof. Robert Solomon Vistrih u poslednjem članku koji je napisao, a koji je objavljen posthumno, pod naslovom „Anticionistička mitologija levice”, konstatovao je: „Negativna simbolizacija Izraela i Jevreja u ovom podlom diskursu nije, naravno, ograničena samo na levicu. Lažne analogije, obmanjujuće amalgame i orvelovski dvosmisleni govor odavno su zamenili intelektualni integritet ili razumnu misao u anticionističkom taboru – prevazilazeći starije političke podele. Ovo važi podjednako za liberale, konzervativce ili protofašiste, kao i za levičare. Neumorni napori tokom poslednjih 40 godina da se cionizam izjednači sa rasizmom, kolonijalizmom, etničkim čišćenjem, aparthejdom ili nacizmom zaista su među patološkijim simptomima univerzalnog zagađenja savremenog političkog rečnika. Međutim, upravo su „antirasističke” pretenzije anticionističke levice ono što njihovu specifičnu izdaju socijalističkih vrednosti čini posebno odvratnom i sramotnom.”

Upravo potpisanim sporazumom, odlučujućim posredstvom predsednika SAD Donalda Trampa, ugovoreno oslobađanje preostalih 48 talaca, a veruje se da je 20 njih živo, pri čemu je jedan od njih i naš državljanin, dragi Alon Ohel, viteškog ponašanja njegove porodice, uslišuju se molitve celog izraelskog društva. Ono, međutim, kao i toliko puta tokom sudbonosnih iskušenja ostaje podeljeno – fariseji i sadukeji, škola Hilela i škola Šamaija, Kraljevina Izrael i Kraljevina Judeja. Ostrašćene i nepremostive podele sa obrisima dogmatskog odbijanja kompromisa kao blasfemije, egzistencijalni su izraelski izazov. Dvanaest dana jezivog rata sa Iranom strateški značaj promene vlasti u Damasku, kao i pozicije Hezbolaha, od sekundarne su važnosti u poređenju sa podelama unutar jevrejskog društva Izraela, toliko stranih idealima kibuca Nir Oz Odeda i Joheved Lifšic.