Civilne žrtve kao municija propagandnog rata

Ratna sreća je prevrtljiva. To su na teži način naučili Napoleon, Romel i general Vestmorland. Prvi je ušao u Moskvu, ali Rusiju nije pobedio. Drugi je stigao na vrata Egipta, ali Aleksandriju i Kairo nije video. A treći, komandant američkih trupa u Vijetnamu, verovao je da je pobedio Vijetkong. Sve dok 30. januara 1968. tokom proslave lunarne nove godine komunisti u crnim pidžamama nisu udarili na američke kasarne i komandne centre širom Južnog Vijetnama. Za samo nekoliko sati pobeda se pretvorila u borbu za čast Amerike. Borci sa slamnatim šeširima upali su u američku ambasadu u Sajgonu i svetu pokazali da čak i supersile imaju Ahilove pete.

Istom tom logikom su se očigledno vodili i jurišnici Hamasa kada su 7. oktobra 2023. godine krenuli ka ogradi koja razdvaja Izrael i Gazu. Šanse za uspeh njihovog napada bile su minimalne. Čekala ih je granica sa više redova žilet-žice, koju su nadzirale kamere i automatske kupole sa mitraljezima. Duž zone razdvajanja patrolirali su naoružani džipovi i tenkovi, a njih su nadletali helikopteri naoružani laserski navođenim raketama. Sve su to beležili senzori koji bi podigli uzbunu u slučaju da su Palestinci probali da iskopaju tunel ispod ograde.

Zašto i kako su podbacili izraelski obaveštajni i bezbednosni sistemi koji nisu otkrili pripreme čak 7.000 Palestinaca koji su učestvovali u napadu? Gotovo je neverovatno da odbrana zemlje koja je u ratovima izgradila imidž savremene Sparte, koju niko od komšija ne može da pobedi, popusti pred teroristima koji su podsećali na loše momke u jeftinim akcionim filmovima sa kraja osamdesetih godina.

U nedostatku odgovora isplivale su razne teorije zavera. Svima je zajednička teza da su izraelske vlasti unapred znale za napad. Navodno je Netanjahu sa najbližim saradnicima pripremio aktere i mesta događaja koji su na kraju doveli do humanitarne katastrofe u Gazi, obračuna sa Hezbolahom i bombardovanja nuklearnog programa Irana.

Ima previše mogućnosti za nagađanje, ali ono što definitivno možemo da nazovemo činjenicom jeste to da su borci za slobodu palestinskog naroda, sa druge strane granice postali hladnokrvne ubice. Sejali su užas i smrt, ubijali sve pred sobom. Nastradalo je više od 1.195 civila i vojnika. Srećni su stradali od metka. A kada je krvavi pir završen, teroristi su u stilu srednjovekovnih osvajača sa sobom kući poveli i roblje. Uzeli su 251 taoca, među kojima su bili i žene, deca i stari.

Znamo kako je Izrael odgovorio. Ranjeni Golijat u početku je ciljao poznate lokacije koje su koristili militanti širom Gaze. Hamasovi centri i štabovi brzo su sravnjeni sa zemljom. Izraelske odbrambene snage nisu imale milosti. Na meti su se našle i stambene zgrade u čijim podrumima su palestinski teroristi krili oružje i rakete kojima su gađali Izrael. To su bile nenavođene rakete koje bi preletele granicu i padale širom centralnog Izraela. Šteta je bila mala, ali pretnja je bila stvarna. Protivraketni sistem „čelična kupola” uništio je većinu raketa koje su stizale iz Gaze, a potom i iz Libana. U sukob se uključio i Hezbolah, koji je na papiru bio veća pretnja nego Hamas. On je imao klasičnu vojnu strukturu, sa pregršt oružja i podzemnih objekata duž granice sa Izraelom.

Jevreji su odgovorili na način koji je otvorio novo poglavlje u istoriji ratovanja. Tačnije, 17. i 18. septembra 2024. godine najmanje 1.500 pripadnika Hezbolaha je onesposobljeno u eksplozijama pejdžera i radio-stanica koje im je podmetnuo Izrael. Većina rukovodećeg kadra Hezbolaha pretrpela je povrede poput gubitka prstiju, šaka i očiju. Neki su dobili teške povrede mozga. Potom su usledili strah i neverica. Hezbolah je prestao da koristi čak i telefone, a onda je usledila i akcija Izraela u pograničnoj zoni Libana. Izraelski timovi uništili su sve objekte koje je koristio Hezbolah. Kuće, pa i cela naselja, doslovce su sravnjeni sa zemljom. Tako temeljno da je razmera uništenja na ivici poimanja da je tako nešto moguće.

Kada je Izrael u zoni Gaze ostao bez ciljeva koje je mogao da gađa avijacijom, krenuo je u kopnenu akciju. U Gazu su ušle trupe predvođene tenkovima i bagerima. Izraelski tenkovi, nadaleko poznate „merkave”, trasirale su pravce napredovanja dok su bageri čistili koridore koji su bili pod stalnom vatrom. Tako su borci Hamasa suzbijani na manje teritorije, gde bi bili neutralisani.

Ipak, sva vojna sila Izraela nije naterala Hamas da se preda i oslobodi taoce. Militanti su koristili sistem tunela kroz koji su iznova dolazili iza leđa izraelskih trupa. Postavljali bi zasede, napadali vojnike tokom predaha.

Koliko je poznato, Izrael nije pokušao da osvoji tunele. Nisu želeli da se upuste u borbe kao što su to činili Amerikanci u Vijetnamu. Tunelski rat bio je isuviše spor i odnosio je dosta žrtava.

Umesto toga, Izrael je tunele gađao posebnim projektilima namenjenim uništenju podzemnih objekata. U tome nije bio preterano suptilan, pa je gađao i bunkere koje Hamas gradio ispod bolnica.

Tu dolazimo do možda najvažnije karike aktuelnog sukoba. To je propaganda. Hamas je napade na civilne objekte koristio kao dokaz za optužbe da je Izrael počinio genocid nad stanovništvom Gaze. Zaista, na meti Izraelskih odbrambenih snaga znali su se da se nađu i izbeglički kampovi, medicinsko osoblje, medijski izveštači. Izrael je sve to, uglavnom, poricao, tvrdeći da su njegove trupe veoma obazrive u biranju ciljeva i dejstvima. Izveštaču „Politike”, koji je u maju posetio Izrael, vojna lica sa kojima je bio u kontaktu tvrdila su da je sukob u Gazi najhumaniji rat u istoriji. To je zvučalo baš loše. Nesrećno sročeno jer rat i humanost ne idu u istu rečenicu.

Rat se sa svim peripetijama protegao na dve godine. Broj žrtava je rastao i ostatak sveta je počeo da se bavi tim sukobom. Jednima nije bilo jasno zašto Hamas ne oslobodi taoce i tako Izrael ostavi bez argumenata za dalje vojne akcije. Drugi pak nisu mogli da shvate zašto Aj-Di-Ef sistematski uništava Gazu. Kao što su Nemci to činili sa Varšavom tokom ustanka 1944. godine.

Odgovor na pitanje zašto rat traje i dalje u suštini je veoma jednostavan. Hamasu odgovaraju civilne žrtve. One su oružje i municija u propagandnom ratu. Izrael, sa druge strane, ne može da stane pre nego što ispuni svoja dva cilja. Prvi je da vrati sve taoce, a drugi da uništi Hamas.

Ako tako posmatramo stvari, izgleda da je Hamas nadigrao Izrael. Povod za napad od pre dve godine imao je cilj da palestinsko pitanje vrati na svetsku scenu. U tome je uspeo. U septembru su Palestinu priznale Francuska, Kanada i Velika Britanija. Osim toga, Međunarodni krivični sud je 21. novembra 2024. izdao nalog za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. On je optužen za ratne zločine poput izgladnjivanja civilnog stanovništva.

Antisemitizam je u stalnom porastu, čak i u zemljama koje su tradicionalni saveznici Izraela. Jevreji, koji su zbog stradanja u Drugom svetskom ratu polagali pravo na ekskluzivitet žrtve, postali su nerado viđeni gosti.

Može da se zaključi samo jedno: Jevreji i Palestinci su večiti ponavljači istorije, koje vekovi suživota nisu naučili da žive, ako ne u poštovanju, makar u miru sa komšijama. Oni neumorno kopaju po istoriji Izraela, Palestine, Svete zemlje, Judeje i Levanta, ne bi li pronašli dokaz da su baš njihovi preci bili prvi vlasnici pustinje i brda oko kojih se neumorno svađaju. Pritom, ne uviđajući koliko je pogrešno pozivati se na tapije od pre 3.000 godina.

Operetni raketni rat s Iranom

Iran je saveznik Hamasa, Hezbolaha i Huta. Oni su neprijatelji Izraela, a Iran je najveća pretnja po opstanak države Jevreja. Iran razvija nuklearni program koji bi, iako u Teheranu tvrde da je on namenjen isključivo civilnoj upotrebi, lako i brzo mogao da se iskoristi za razvoj „prljave bombe”. To je oružje koje neće pokrenuti atomsku eksploziju, ali bi moglo da rasprši radioaktivni sadržaj i tako zagadi veliko područje Izraela.

Da bi sprečili Iran u daljem razvoju nuklearnog, koji bi jednog dana mogao da iznedri i klasično atomsko oružje, Izrael je reciklirao plan poznat kao operacija „Opera”. Naime, u junu 1981. godine izraelski avioni su bombardovali i oštetili reaktor koji je razvijao Sadam Husein. Po istoj matrici Izrael je u junu ove godine bombardovao mesta za razvoj iranskog nuklearnog programa. Tom prilikom je ubijeno nekoliko naučnika, vojnih i političkih lidera Irana. Ti događaji poznati su kao Dvanaestodnevni rat.

Iran je odgovorio napadom na Izrael lansiravši 550 balističkih raketa i 1.000 dronova. U sukob se umešala i Amerika, koja je presrela deo tih raketa i dronova. Vašington je nakon toga svom ratnom vazduhoplovstvu dao naredbu da napadne podzemne pogone za razvoj nuklearnog programa, koje Izrael nije mogao da uništi. Sve se na kraju završilo izgleda unapred dogovorenim napadom Irana na američku bazu u Kataru, posle čega je usledilo primirje.

Iran je pokazao neverovatnu sposobnost da raketne napade tempira tako da uspešno probije protivvazduhoplovnu odbranu Izraela. Većina iranskih raketa je uništena, posebno u prvom talasu. Ali, kako se ispostavilo, Iran je prvi talas žrtvovao da bi ispitao sposobnost izraelske odbrane. U kasnijim napadima projektili su dolazili u talasima čiji je cilj bio da preopterete protivraketnu odbranu. Koliko god PVO sistemi „gvozdena kupola”, „davidova praćka” i „strela” bili uspešni, i oni su morali povremeno da staju, dok se ne zamene utrošene rakete presretači. Upravo tada su iranske rakete nesmetano pogađale ciljeve u centru Tel Aviva. Navodno, pogođena je čak i centrala Mosada.