Do trajnog mira zaokretom na uzanom putu

Ratovi između Izraela i Palestine imaju tendenciju da se završavaju haotično, bez jasne pobede i predaje. Iscrpljene, obe strane odlažu oružje, postigavši samo neke od svojih ciljeva. Istorijski gledano, većina sukoba se okončavala tako što Sjedinjene Američke Države nametnu uslove mira koji su često manji od onih koje Izrael želi, ali zadovoljavaju njegove osnovne potrebe. A onda posle nekog vremena ponovo nastupa prirodno stanje prema shvatanju Tomasa Hobsa – rat svih protiv svih. Samo u ovom veku godine mira bile su ređe nego prestupne. Nakon Druge intifade, koja je odnela živote preko 1.000 Izraelaca i više od 3.000 Palestinaca, odigrao se niz manjih sukoba poznatih pod nazivima operacija: „Liveno olovo”, „Zaštitna ivica”, „Čuvar zidova”... Ali dve godine nakon strahota od 7. oktobra 2023. i beskrajnih krugova ubijanja u Gazi, američki predsednik Donald Tramp uspeo je da progura prvu fazu sporazuma između Izraela i Hamasa o prekidu vatre i oslobađanju talaca, koji nudi novu viziju za Bliski istok. Put je uzan, ali je to najbolja prilika za stvaranje trajnog mira još od sporazuma iz Osla iz 1993. i 1995. Ova nova vizija radikalno se razlikuje od pristupa iz glavnog grada Norveške – nudi zaokret od beskrajnih, apstraktnih pregovora o granicama i hipotetičkim ustavnim aranžmanima dve države. Umesto toga, obećava praktičan pristup za obnovu Gaze, oslobođene od terorista koji u njoj dominiraju.

Međutim, sledeća faza Trampovog sporazuma je teži deo posla. Ona predviđa formiranje tehnokratske vlade koja bi obnovila pojas Gaze, ali bez učešća Hamasa, koji bi trebalo da bude razoružan, dok bi o bezbednosti brinule međunarodne snage. Tramp bi predsedavao nadzornom odboru dok Palestinci ne preuzmu odgovornost, verovatno kroz reformisanu Palestinsku samoupravu sa Zapadne obale. Njegov krajnji cilj je ono što naziva „večnim mirom”, ali prepreke su ogromne, pre svega zbog ponovnog porasta netrpeljivosti između dva naroda. Pre samo 13 godina, 61 odsto Izraelaca podržavalo je rešenje o dve države. Danas tek četvrtina to čini, dok mnogi čak pokazuju ravnodušnost prema gubicima palestinskih života. Sa druge strane, Palestinci Izrael vide kao silu koja je okupirala njihovu zemlju. U anketi iz maja polovina njih podržala je napade od 7. oktobra, a 87 procenata je negiralo da je Hamas počinio zločine.

Ipak, postoje razlozi za nadu. Kraj rata mogao bi pokrenuti promenu ratobornog rukovodstva na obe strane. Izrael mora održati izbore u narednih 12 meseci, a sondaže javnog mnjenja sugerišu da bi to moglo dovesti do odlaska premijera Benjamina Netanjahua i kraja njegove koalicije s ekstremno desničarskim partijama.

Takođe, pozitivan signal iz inostranstva je spremnost arapskih država da plate obnovu Gaze, uz Trampove garancije da će mir biti trajan. Ali sem novčano, spoljašnji akteri će morati da obuzdaju destruktivne impulse na obe strane. Nakon što je izvršio pritisak na Izrael da okonča rat sa Iranom, ukorio ga zbog napada na Katar i gurnuo ga u dogovor o taocima, Tramp sada mora da pokuša da natera Netanjahua ili njegovog naslednika da zaustavi širenje jevrejskih naselja.

Paralelno, arapske države moraju da iskoriste sav svoj uticaj da ubede Palestince da zaborave na Hamas, reformišu Palestinsku upravu i pomognu joj da pronađe nove lidere. Ali čak i ako bi politički vrh Hamasa pristao na razoružanje, što je i za Vašington i za Tel Aviv uslov oko kog nema pogađanja, njegovi borci se verovatno neće složiti s predajom oružja i mogli bi da pređu u manje militantne grupe poput Islamskog džihada ili Komiteta narodnog otpora. Slične situacije su se već dešavale, kada su se razočarani pripadnici Hamasa pridruživali ograncima Islamske države, verujući da su oni odlučniji u borbi protiv Izraela. Vakuum koji bi nastao raspadom Hamasa mogao bi da otvori prostor drugim radikalnim pokretima koji bi pokušali da ga zamene, jer je pojas Gaze već plodno tlo za razvoj militantnih grupa kao što su „Jaljalat”, „Jund Ansar Allah”, „Tawhid al-Jihad”. Iz tog razloga, Trampov plan bi trebalo da predvidi ne samo postepeni prenos vlasti i bezbednost koju bi garantovale međunarodne snage već i programe razoružanja i zapošljavanja bivših militanata, kao nadu da postoji nešto što vredi više od rata. Možda je dobar primer za to sadašnji predsednik Sirije Ahmed el Šara, koji je prešao put od toga da su Sjedinjene Države nudile 10 miliona dolara za njegovo hapšenje do toga da uniformu Al Kaide zameni odelom i sada govori pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija.

Ipak, sve dok Tramp ne pronađe formulu za „večni mir”, biće aktuelna arapska pripovetka o škorpiji koja je, bežeći od poplave, zamolila kamilu da je na svojim leđima prenese preko nabujale reke. Garantovala je kamili da joj neće nauditi, uz logično objašnjenje da će obe potonuti ako bi to učinila. Ipak, nasred reke je smrtonosno ubola svoju potencijalnu spasiteljku. Na pitanje zašto, škorpija je odgovorila: „Zato što je ovo Bliski istok.”