Moj „erski" pristup mi se posrećio

Gledam „Buhine” predstave, uzbudljiva je njihova igra, svaka čast mladom ansamblu. Mogu samo da im čestitam i poželim sve najbolje u ovim teškim vremenima! Setite se, dragi moji, naših krila, kojima smo leteli iz uspeha u uspeh pod sloganom „Više igre, više duha, Pozorište ’Boško Buha’”, kaže književnik i pesnik Ljubivoje Ršumović, dugogodišnji direktor pozorišta „Boško Buha”.

Povod za razgovor sa ovim visprenim Zlatiborcem jeste obeležavanje sedam i po decenija Pozorišta „Boško Buha”. Ljubivoje Ršumović, koji dobar deo godine živi u svom zavičaju pišući pesme i sakupljajući lekovito bilje, ovim lepim povodom vratio se u Beograd.

Pozorište „Boško Buha” obeležava 75 godina postojanja: novom predstavom „Igra” po tekstu Mile Mašović Nikolić i Milice Kralj, koja potpisuje i režiju. Slavljenički, premijerni susret sa publikom je večeras od 20 sati na dan kada je i osnovana ova kuća umetnosti. Priča o Pozorištu „Boško Buha” zapravo počinje od Branislava Nušića... Osnovano je 1950. godine, kada je posle dugotrajne, ali uporne borbe Gita Predić Nušić, inače kćerka slavnog komediografa, izdejstvovala da dotadašnje pionirsko kulturno-umetničko društvo „Boško Buha” preraste u profesionalno pozorište za decu i mlade.

– Bilo je to vreme kada se najozbiljnije razmišljalo o deci. Obnova države posle rata značila je i šansu za obnovu nataliteta. Posle topova i mitraljeza briga o deci je ličila na grižu savesti odraslih i odluku da se „nicanje”, što znači „novorađanje”, stavi u prvi plan, među narodne heroje! Boško Buha je bio najpogodniji za to. Nije se znalo tačno šta znači filozofska i vaspitna poruka „što pre dete smatraš čovekom, pre će čovek i postati”. Ali posrećilo se da je Nušićeva kćerka stasala i bila bogomdana da tu ideju učini vidljivom – priča Ljubivoje Ršumović evocirajući uspomene.

Na koji način je istorija „Buhe” uticala na vaš lični i profesionalni život? Koji su najveći izazovi sa kojima ste se nosili dok ste biti na njegovom čelu i kako ste ih prevazilazili?

Tih osamdesetih godina prošlog veka oteran sam iz Radio-televizije Beograd, pa sam nekoliko godina bio slobodan umetnik. Recimo, da sam se „onda” uhlebio u izdavačkom preduzeću „Književne novine”. Bio je to posao koji sam voleo da radim. Recimo, dao sam ideju Momi Kaporu da napiše „nešto za naj-najmlađe”. Moma je napisao priču, pod naslovom „Onda” i ilustrovao je na svoj šarmantni način... Ili razgovarao sam sa Duškom Radovićem, što se kaže „o svemu i svačemu”, a onda sam zamolio Duška Petričića da ilustruje i opremi tu knjigu, koju smo nazvali „Ko je ovo”. I kad smo objavili „Knjigu o Milutinu” i spremali se da objavimo knjige Slobodana Jovanovića, pozvali su me iz Sekretarijata za kulturu grada Beograda da dođem i budem upravnik „Boška Buhe”. „Istekao je i četvrti mandat Mikiju Farkiću.” Malo sam se raspitao i doznao da se jedan deo uposlenih u „Buhi” ne slaže da ja budem upravnik, predlagali su Paola Mađelija. I odustanem, pogotovo što je u „Buhi” plata bila za 2.000 manja od plate u „Književnim novinama”. Onda je i Mađeli odustao, verovatno i on zbog plate! I malo uz jauke iz Sekretarijata za kulturu da „nemaju nikog drugoga”, a više iz radoznalosti, pristanem. Bogu hvala, nisam se pokajao! Prvo što sam rekao na „sastanku zaposlenih” bilo je: „Narode dragi, ovo je vaše pozorište, a ja sam osuđen da vam budem upravnik! Pa sad, da se dogovorimo. U svako doba imate pravo da me prozovete i da me podučite šta je najpametnije, i najpotrebnije, da se uradi za vaše i moje pozorište.” Taj moj „erski” pristup se posrećio i ja sam ostao petnaestak godina u „Buhi”...

Značaj Branislava Nušića i njegove kćerke Gite Predić Nušić u istoriji pozorišta je nemerljiv. Kako vi gledate na to vreme?

Vreme Gite Predić Nušić bilo je na pravi način manifestacija pedagoške poetike, koja se prepoznavala i u literaturi za najmlađe. Polako, ali korisno, Duško Radović dobija nagradu u Italiji za „Kapetana Džona Piplfoksa” i time otvara novo moderno igralište stvaraocima za mlade. Dovodi iz Novog Sada Miru Banjac i Dragoljuba Gulu Milosavljevića, pa onda dolazi i Dejan Mijač. Za „Buhu” pišu Miša Stanisavljević i Igor Bojović, a režiraju Miroslav Belović, Minja Dedić, Jagoš Marković i Milan Karadžić, koji postaje umetnički rukovodilac pozorišta... Ideja je bila da se revitalizuju stare klasične bajke za decu. „Boško Buha” jedne godine, po mišljenju novinara i pozorišnih ljudi, ima dve predstave kao najbolje na Sterijinom pozorju. Takav uspeh, čini mi se, ni pre, ni posle nije imalo ni jedno pozorište u Jugoslaviji.

Vaš mandat kao direktora „Buhe” obeležila je velika borba za renoviranje matičnog zdanja. Kako ste se nosili sa ovim izazovima?

Odgovor na ovo pitanje mogao bi da glasi: „Obećanje, ludom radovanje!” Nisu nam pomogli uspesi na sceni, pa smo direktno tražili od vlasti da nam objasne o čemu se radi. Nismo dobijali odgovor. Ja sam već na svoju ruku tražio izlaz. Proturio sam ideju da se za Pozorište „Boško Buha” podigne nova zgrada, i to na Slaviji. Ispred one banke, sa desne strane, gde staju trolejbusi. Po detaljnom urbanističkom planu tu je planirana izgradnja zgrade, sa 11 bioskopskih sala. Megalomanija, bez osnove. Predlažem da to bude pozorišna zgrada sa dve scene i 12 zanatskih radionica, za opremu predstava, za stolariju, heraldiku, kostime, u kojima bi se radilo za sva srpska pozorišta. Išao sam sa Bingulcem iz sekretarijata na Kipar da vidimo sličnu tvorevinu... A onda nam udare sankcije i tako ja, na godišnjem odmoru na Zlatiboru, pročitam u „Politici” da nisam više direktor Pozorišta „Boško Buha”. I da je na moje mesto postavljen glumac Nenad Nenadović.

Šta vam je bilo najinspirativnije tokom vođenja ovog teatra? Kako gledate na ulogu pozorišta u odrastanju i obrazovanju mladih?

Nezaboravna je slika publike, kad deca počnu da ispravljaju glumca, jer se prepustio improvizaciji. A deca znaju tekst napamet, jer gledaju svaku predstavu po bezbroj puta. Milorad Mandić Manda i Slobodan Boda Ninković su njihovi drugari, Olga Odanović takođe, i svi ostali, naravno, postaju dečji saradnici. Pozornica, zajedno sa salom, postaje njihova, dečja, stvaralačka radionica. Siguran sam da će svako od njih celog života pamtiti bajke, u koje su poverovali u detinjstvu.

Koje su najznačajnije predstave koje ste realizovali dok ste bili na čelu „Buhe”?

Ne bih nabrajao, jednostavno to važi za sve predstave. Zapamte čak i tekstove predstava za odrasle, na koje su dolazili sa roditeljima... Mogu puna srca reći da je „Buha” učitelj, ne samo mladim ljudima nego i odraslim glumcima. Treba pamtiti da je Predrag Miki Manojlović prohodao na pozornici „Buhe”, jer su njegovi roditelji bili glumci u našem pozorištu, pa su dovodili malog Mikija, pretvarajući „Buhu” u dečje obdanište. Eto, izlete mi jezik, pa prisvojih i sad „Buhu”, da vaši čitaoci ne pomisle da sam se odrekao tih 15, 16 godina upravnikovanja na Trgu republike.

Da li možete da nam ispričate neku anegdotu ili uspomenu iz pozorišta?

Sećam se reči reditelja Miroslava Belovića na prvoj probi jedne predstave kad je okupljenim glumcima rekao: „Morate, kad se pojavite na sceni, da stavite publiku u džep!” Nisam dugo razmišljao šta to znači, Mira Santini, dramaturg, mi je objasnila: „Belka hoće da kaže da glumac odmah mora da pruži publici duhovnu ruku punu emocija.” Sećam se, takođe, kada je Boda u jednoj sceni predstave „San letnje noći” poprskao prvi red publike vodom, reditelj Minja Dedić je ustao i izašao iz sale. Posle predstave Dedić nam je svima objasnio da je nedopustivo na taj način publiku izvlačiti iz Šekspirovog teksta, i maltretirati je vulgarnim značenjem te scene! Jagoš Marković i Boda su se izvinili profesoru i kasnije u Novom Sadu, na Pozorju, ta scena se igrala bez vode.

Na koje umetničke rezultate ste posebno ponosni?

Pomenuću samo predstavu „Škola za klovnove”. Da bi se dečja, radoznala publika zadovoljila, seo sam u avion, otišao u Moskvu i doveo profesora iz njihove škole za mađioničare, tako da je ta predstava bila besprekorno istinita i uzbudljiva. Glumci i danas izvode neke fazone iz te predstave, da bi zabavili decu.

Kako ste motivisali saradnike da i pored novonastalih okolnosti ostvaruju lepe umetničke rezultate?

Nisam tražio dlaku u jajetu, hvalio sam i nagrađivao uspešne pojedince, malo sam možda previše nekim glumcima gledao kroz prste... Recimo, jednoj saradnici sam odobrio sredstva da popravi zube. Nisam se trudio da pokazujem sve što znam, nego sam čak ponekad njihove greške primao na sebe. Srećom nije ih bilo mnogo. Radilo se timski i drugarski.