Smrt i besmrtnost u istoj ličnosti

Delo Danila Kiša, koji je rođen pre devet decenija, izbrušeno rukom majstora i plaćeno nemerljivim ličnim iskustvom, održava ga u vidokrugu kritike i publike kao istinskog kulturnog heroja moderne srpske i svetske književnosti.

Iako nije voleo mehanizam opšteg mesta, prigodnosti i doslovnosti (njima je pretpostavljao „bogovsku izmešanost” datuma, tema, žanrova i postupaka), ova sezona u srpskoj kulturi protiče u znaku obeležavanja devedesete godišnjice njegovog rođenja. Kiš je došao na svet 1935. u Subotici, na jugoslovensko-mađarskoj granici, i taj podatak, prema njegovim rečima, svedoči o dvostrukosti, o „ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture”. Otac mu je bio mađarski Jevrejin, a majka Srpkinja sa Cetinja. Nestanak oca u vreme fašističkog pogroma nad Jevrejima i prerana majčina smrt, nametnuli su Kišu egzil, seobe, patnju i nepravdu kao opsesivne teme. „Morao sam da se oslobodim te opsesije – zato sam pisao”, rekao mi je u jednom intervjuu.

Umro je 15. oktobra 1989. u Parizu, u ulici Artira Grusijea 16, gde stoji ploča koja potvrđuje da ga je francuska prestonica uvrstila u svoje topografske znamenitosti. Sahranjen je četiri dana kasnije u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. U testamentu napisanom drhtavom rukom mesec dana pred smrt, zatražio je da ovde počiva. Po njegovoj testamentarnoj želji, pokopan je po pravoslavnom obredu. Dirljiv govor nad otvorenim grobom održao je tadašnji vladika Amfilohije. Deo čaršije je gunđao ne znajući da je majka Milica krstila malog Danila u novosadskoj Uspenskoj crkvi i time ga uvela u pravoslavnu veru.

„Taj podatak mi je tokom rata spasio život”, govorio je Kiš, gotovo siguran da bi, da je ostao u jevrejskoj veri, završio u Holokaustu, „bez doma, bez groba”, kao njegov otac.

Iako je u Beogradu aktivno učestvovao u književnim i kafanskim sporovima, koji su mu doneli i krupnije neprijatnosti (svoj karakter opisivao je ovako: „tvrdoglav, nežan, prek, pravdoljubiv ali odan”), Danilo Kiš je u više navrata pisao o radosti povratka u naš glavni grad kao u matičnu luku. U eseju „Izlet u Pariz”, na primer, piše: „S tim mi je osećanjem, da sam jednom zauvek pronašao svoju matičnu
luku, bilo lako krenuti na put.”

Voleo je Pariz u kome se, kako je govorio, izdavačke kuće ramenom dodiruju s knjižarima i restoranima. U ovom gradu prešao je put od brodolomnika do viteza – viteza umetnosti, za šta ga je proglasilo francusko Ministarstvo kulture. Iako je bio kosmopolita i poliglota – „vagabund sa maštom bez kočnica”, kako je sam jednom sebe opisao – svuda je književne tekstove pisao na srpskom jeziku; ostao je veran jeziku na kome je postao pisac. Ovaj jezik je njegova prava otadžbina, iako je prevodio sa pet jezika, a poznavao ukupno deset. U Francuskoj, gde je proživeo poslednju deceniju života, smatraju ga odličnim poznavaocem svih nijansi ovog jezika i velikim borcem za njegove stilske vrednosti. Kišov prevod Kenoovih „Stilskih vežbi” na srpski proglašen je na jednom međunarodnom skupu najboljim prevodom tog neobičnog dela – koje se održava isključivo snagom svoga stila – na neki strani jezik. Kiš je tada rekao da je Kenoa prevodio kao igru duha na pola puta između matematike i književnosti, kao jezičku vežbu u oba smera. Rejmon Keno bio je matematičar i nadrealista, i Kiš ga je prevodio kao da prenosi osetljivi materijal ne samo s jedne jezičke obale na drugu, već i iz jedne asocijativne sfere u drugu.

Osim sa francuskog, Danilo Kiš prevodio je i sa ruskog, mađarskog, nemačkog i engleskog. Napisao je petnaestak knjiga žanrovski vrlo različitih, a artistički i te kako izazovnih. Najbolji je u prozi (pripovetke, romani, drame, scenarija, polemike, eseji) kojom je ispisao tragičnu gorčinu dvadesetog veka i „mnogostrukost sveta” u kome su predominantne teme logori, opresija, istrebljenje, „istorija beščašća”, patnja i ideološki fantazmi kao „leglo smrti”.

Manje je poznato da je Kiš čitavog života pisao i poeziju, u kojoj je takođe varirao teme preranog odlaska kao veliku „fugu smrti”. Prvi Kišovi rukom napisani radovi, kad je imao samo devet godina, bili su u stihu. Prvo objavljeno delo s Kišovim ćiriličkim potpisom bila je pesma – „Oproštaj s majkom” (1953). Poslednje delo objavljeno za njegovog života takođe je pesma, „Na vest o smrti gospođe M. T.”, publikovana u „Politikinom” Kulturnom dodatku 12. avgusta 1989, na vest da je od teške bolesti umrla Mira Trailović. Poznat po rigoroznosti prema onome što je napisao, Kiš je za života objavio samo desetak pesama, a samo četiri-pet smatrao je vrednim da budu sačuvane. U nekoliko navrata sebe je nazivao „propalim pesnikom”.

Njegov neveliki poetski opus, koji obuhvata tridesetak pesama, pomaže, ipak, da se bolje razume izvorište lirske energije koja je obasjavala njegove romane i pripovetke.

Majstor eruditskih igara i autor poetičkih i autopoetičkih tekstova u kojima se autonomnost umetničkog čina brani s velikim, dotle nezabeleženim energetskim naponom, Kiš je svaki svoj tekst pisao kao da mu je prvi, popravljajući i menjajući verzije od tri do sedam puta. Takav odnos prema tekstu (i kontekstu) doneo mu je svetsku slavu; bio je među kandidatima za Nobelovu nagradu, koja bi mu svakako jednog dana pripala da nije umro sa nepune 54 godine. Kako je jednom rekao Peter Esterhazi, mađarski pisac koji je takođe u međuvremenu otplovio preko reke smrti, kod Kiša imamo i smrt i besmrtnost u istoj ličnosti.

Izbrušeno rukom majstora, plaćeno nemerljivim ličnim iskustvom, to delo održava Kiša u vidokrugu i kritike i čitalačke publike kao istinskog kulturnog heroja moderne srpske i svetske književnosti.