Gluv na serenade Holivuda

Drvengrad – „Profesor je odličan pilot. Osećao sam se bezbedno. Putovao sam 15 sati, pa sam umoran i neispavan, ali se izvrsno osećam ovde i radujem se ponovnom dolasku u Srbiju”, izjavio je odmah po izlasku iz helikoptera, kojim je pilotirao domaćin Emir Kusturica, kultni američki reditelj Džim Džarmuš, priznajući da je iskustvo leta od beogradskog aerodroma do Drvengrada na Mećavniku bilo zastrašujuće iskustvo, ali i da je pogled odozgo, na Srbiju i Drvengrad, fantastičan.

Pošto je po dolasku bio srdačno dočekan i nahranjen raznim vrstama salata (Džarmuš je vegetarijanac), prisustvovao svečanosti šarmantno organizovanoj u njegovu čast i primio nagradu – filigransko drvo koje su izradili sveštenici u manastiru Manasija, Džarmuš se „onesvestio” od spavanja sve do ovog jutra kada je, zahvaljujući zajedničkom domaćinu, imao zakazan razgovor za „Politiku”.

O kakvoj je ličnosti reč dovoljno kazuje podsećanje da je Džarmuš svojevremeno napustio njujoršku Filmsku akademiju jer su mentori njegov diplomski rad smatrali predugačkim. Ne želeći da se odrekne integriteta samo zato da bi bio prihvaćen američki reditelj, Džim Džarmuš (1953) svoj diplomski rad 1980. godine pretvorio je u scenario debitantskog filma „Stalno gluvarenje”, u kojem je bio i scenarista, reditelj, producent, montažer, kompozitor, a svoj talenat potvrdio je tako što je od restlova filmske trake Vima Vendersa napravio hvaljeno delo „Čudnije od raja”, da bi veoma brzo, zahvaljujući nezavisnom duhu, izazvao divljenje kolega koji se i danas kunu njegovim imenom.

Džim Džarmuš je uvek ostajao gluv na serenade Holivuda pod svojim prozorom. Ostao je svoj. Čak i onda kada su reditelji poput Altmana ili Skorsezea želeli da ga angažuju da bude savetnik u njihovim produkcijskim kućama.

Filmom „Slomljeno cveće”, za koji mu je kanski žiri 2006. godine – tada pod predsedničkom palicom Emira Kusturice zahvaljujući kome je Džarmuš 1995. stigao i do beogradskog Festa, dodelio Gran pri (uz obrazloženje da je reč o „poslednjem egzistencijalisti američkog filma koji u svoje filmove uvodi teme Čehova”), danas je na Kustendorf festivalu počeo program „Retrospektiva jednog autora”, posle čega je Džarmuš pred studentima iz celog sveta održao i svoju prvu master klasu.

Neuobičajeno, ali već na uvodnoj špici ispisano je da film „Slomljeno cveće” posvećujete francuskom reditelju Žanu Estašu koji je široj filmskoj javnosti malo poznat jer je snimio svega četiri filma. Je li ovakva posveta deo neke igre?

Ne, nije u pitanju igra već iskrena posveta čoveku koji snima filmove u kojima je potpuno iskren spram samog sebe i s kojima uvek hoće nešto važno da kaže o samoj prirodi filma. Njegov film „Mama i kurva” je jedan od najlepših filmova o muško-ženskim nesporazumima što je negde u osnovi i tema mog filma. A taj Eustašov film nije imao čak uspeh ni u Francuskoj, nije izašao ni na DVD ili videu što je veliko razočarenje i velika šteta po svetsku kinematografiju. Verovatno zato što nije bio komercijalan o čemu on kao autor i ne razmišlja. Tu je sličan meni. I ja sam za to da snimam filmove na način kakav isključivo sam želim, ne vodeći računa o njegovoj poziciji na tržištu. Samo čist duh s kojim se nešto želi izraziti, to je i moj i njegov stil. S druge strane, jedna fotografija iz filma „Mama i kurva” bila je sve vreme na mom radnom stolu u kolibi na planinama Kastkil u kojoj sam pisao velikom brzinom scenario za „Slomljeno cveće”, tako da je Eustaše bio uz mene hteo ja to ili ne. Nekako je bio moja inspiracija.

Izabrali ste Bila Mareja za tumača glavnog lika koji je sudeći po zapletu filma zapravo veliki Don Žuan? Nije li to upravo suprotno od onog što gledalac može da očekuje od ovog izrazitog komičara?

Pišući scenario za ovaj film svesno sam izbegavao da bilo koga imam pred sobom kao mogućeg tumača Dona Džonstona, „momka” koji je imao buran intimni život i čije će kockice pokušati da složi u trenucima potrage za potpisnicom anonimnog pisma iz kojeg je saznao da ima devetnaestogodišnjeg sina. Izbor Bila Mareja za ovu ulogu je protiv svih očekivanih stereotipa. Logičnije je bilo očekivati u toj ulozi nekog poput Alena Delona ili Džordža Klunija. Umesto njih imate nekog ko ima ljudske obrise i sa kojim ne možete odmah da se identifikujete. On je čovek koji je imao novac i žene, a sada nema ništa. Tek kada krene u potragu i kada se suočava sa svojim bivšim ljubavima gledalac počne da mari za njega, da oseća, da ga razume. To sam i hteo, da izazovem osećanja a ne da učim ljude bilo čemu.

Film uz sve komične ima i pokoji tragični element?

„Slomljeno cveće” možda najbolje dočarava replika koju Bil kao Don izgovara odgovarajući na pitanje „Imaš li kakav filozofski savet?”. Ako se sećate, on u filmu odgovara: „Prošlost je prošla, budućnost još nije ovde i ne mogu je kontrolisati, tako da mislim da je ovo gde sam sada– samo to”. Dakle, ovaj film je upravo to – sadašnjost. Trenutak u kojem živimo i ko god je u stanju da tako misleći živi, za mene je poput kakvog „zen majstora”. Jer, najviša stvar kojoj mogu da težim i u životu i u svojim filmovima jeste upravo dati momenat. Lako je to reći, ali je teško uraditi.

Smem li da se usudim da žanrovski odredim ovaj film?

Ne činite to. Nikada nisam težio određenim žanrovima. Naprotiv, uvek sam želeo da ne snimam žanrovski čist film. Film „Odavno mrtav”, iako je sav u „koloritu” vesterna u osnovi to nije bio. Vestern u njemu koristio sam samo kao polazišnu osnovu, kao što sam za polazišnu osnovu u filmu „Odlazak samuraja” koristio reference krimi-filmova, samuraji filmova pa i hip-hop filmova, a da „Odlazak samuraja” nije bio ništa od toga.

Film „Slomljeno cveće” je i svojevrsni film potrage?

Više je to film životne retrospektive, potrage za nečim što imaš utisak da ti nedostaje, da si propustio. Ali, nisam želeo da se ljudi posle gledanja osete tužnim ili beznadežnim, ili pak da ih ophrli osećanje romantike. To nikako. Zato film i završavam tako da gledalac u sebi oseti probuđenu brigu za sopstvenim propuštenim trenucima, stalno živeći između prošlosti i planiranja budućnosti u čemu se lako gubi sadašnjost.

Je li ovo i svojevrsni portret Amerike ?

Ne bih to tako nazvao. To je portret Amerike u smislu da je sve generalizovano te ja to nazivam „generikom”. Nema u mom filmu pejzaža, već istih tipova autoputeva i kuća bez velikih varijacija. Sve je, što bi rekli Francuzi, „an ženeral”.

Kada smo razgovarali u Veneciji posle Vašeg dokumentarca „Godina ludih konja”, posvećenog Nilu Jangu i filozofiji jednog vremena, rekli ste mi da je bolje snimati filmove nego raditi u fabrici čelika. Da li ih i dalje zbog toga snimate?

Svaki reditelj kaže da ima neke svoje posebne razloge što snima filmove a meni je uvek najlakše da kažem da je bolje snimati filmove nego raditi u fabrici čelika. A i jedan i drugi posao je veoma težak. I jedan i drugi neizvestan. Oba su pravi test za izdržljivost.

Teme Vaših filmova nikada nisu dnevnopolitičke, ali jesu društveno angažovane i egzistencijalističke. Jedan od takvih angažmana je i film o velikom buntovniku Nilu Jangu i njegovoj muzici.

Kao klincu rokenrol mi je bio veoma važan, tako oslobađajući. Činjenica je da sam na njemu odrastao. Nil Jang je uvek originalan, nikada nije bio plagijator. U njegovu muziku uključene su istinske vrednosti i tradicija rokenrola. Poštujem njegovu doslednost i u muzici i u životnim stavovima. Forma njegove muzike je nešto kroz šta je Nil Jang izražavao Nila Janga. Volim stvari za koje čovek može da kaže da su istinske, da izražavaju unutrašnju suštinu. Ne volim površnost, ni u filmu ni u muzici.

Pre neko veče na našoj televiziji ponovo je prikazan Vaš film „Odavno mrtav”, pa je i to bila prilika za podsećanje da je muziku komponovao Nil Jang.

Nilova muzika u ovom filmu predstavlja neku vrstu emocionalne reakcije na priču, koju je on izrazio kroz svoju gitaru i tako celoj stvari dodao jedan poseban sloj. Ono što Nil Jang izražava preko svoje gitare je čista filozofija.

Muziku ste uvek smatrali važnim segmentom filma?

Muzika je moja najveća inspiracija za sliku. Muzika i film imaju važnu zajedničku crtu, a to je ritam. Odvijaju se pred vama na način na koji ih ne možete zaustaviti. Ukoliko čitate knjigu možete stati i nastaviti sa čitanjem kasnije. Sliku možete gledati neograničeno vreme, ali muziku i film ne možete prekidati ukoliko ne želite da prekinete njihov ritam. Morate ih slušati, odnosno – gledati u kontinuitetu, u okviru ritma njihove prirode.

Još volite „superosmicu”?

Tehnologija je napredovala, ali i dalje „superosmicu” smatram filmičnom kamerom. „Superosmica” je veoma liberalna, neobavezujuća. Ne stvara onu presiju kakvu imate upotrebom veoma skupe 35-milimetarske kamere, koja uostalom i služi za veoma skupe projekte kakvi moji nikada nisu bili. „Superosmica” je rođena za skeč, za kroki rađen rukom, umesto skupog ulja na platnu.

Važite za jednog od najistrajnijih američkih nezavisnih stvaralaca u pravom značenju ovog pojma. Kako vrednujete američke „nezavisne kompanije” koje niču iz dana u dan?

One su se proglasile nezavisnim da bi na taj način mogle da plasiraju svoje proizvode. Sama reč „nezavisan” izgubila je danas smisao i ne predstavlja više ništa. Za mene nezavisan film znači film urađen iz artističkih, kreativnih pobuda, po odluci samog autora, a ne po odlukama finansijera. Ali to se više ne može reći za filmove koji oni (kompanije) nazivaju nezavisnim.

Koje filmove Vi smatrate nezavisnim?

Nisam vam ja prava osoba za etiketiranje, jer smatram da je to pogrešno. Uzmimo na primer rokenrol i sve njegove varijante, sve podele koje, u stvari, samo služe za bolju prodaju određenog proizvoda. Kada iz helikoptera gledate u okean i njegove talase, kako ćete prepoznati koji je od tih talasa, recimo, pank-rok? Tako je i sa filmom. On je neverovatna umetnička forma u okviru koje možete raditi razne stvari: veoma komercijalne i zabavne, ili apstraktne filmove u kojima nema glumaca, u kojima eksperimentišete svetlošću, zvukom, slikom. Forma filma stoji na raspolaganju svim žanrovima. Holivud je samo jedan način gledanja na filmsku umetnost i to na veoma ograničen način.

Rado dolazite na Kanski festival, ali da li ga i volite?

Da, zato što me on uvek podseti na moju sopstvenu nezavisnot i daje mi volju da takav ostanem.

A kako Vam izgledaju Srbija i Drvengrad iz ptičje perspektive?

Fantastično! Kada mi je Kusturica svojevremeno sa zanosom pričao kako na nekoj planini gradi selo od čistog drveta i kako ima ideju da u nezagađenoj prirodi stvori i „ekološki čist”, nekomercijalan festival na kojem neće biti emitovana ni jedna jedina reklama, to mi je, priznajem, delovalo nestvarno, ali znajući ga dobro, ne i nemoguće. Moram, međutim, da priznam da ovakvu lepotu nisam očekivao. Veoma sam zahvalan što me je pozvao i priredio retrospektivu mojih filmova za mlade studente koji su se rađali kada sam ja počinjao da ih snimam...