Stvarnost je uvek previše haotična

Kad se podvuče crta, mama je bila u pravu što nam je stalno prebacivala da je ne tretiramo kao ljudsko biće. Njene uvrede su bile toliko preuveličane da su gubile na kredibilitetu, ali kada je urlala da mi sve vreme poričemo njenu ljudskost – Pa i ja sam ljudsko biće, aman! – bila je u pravu. Ona nam je bila majka, biološka funkcija, građanska dužnost, sisar. Pošto je imala svest i moć govora, mogla je da se žali i da se buni, ali ipak ne i da se oslobodi okova svoje situacije.

Ovaj kratki odlomak iz romana „Kraljica u bekstvu” francuske spisateljice Violen Uisman, nagoveštava temu ove knjige u kojoj autorka, kroz analizu sopstvene manično-depresivne majke, nudi senzibilno i pronicljivo preispitivanje ženstvenosti i majčinstva. Roman je u Francuskoj objavljen 2018. i dobio je nagrade „Fransoaz Sagan” i „Mari Kler” i bio je u užem izboru za Međunarodnu Bukerovu nagradu.  Kod nas je knjigu objavila izdavačka kuća „Kontrast” u prevodu Ljubice Đurić, a Violen Uisman je nedavno bila gošća Beograda i u Francuskom institutu predstavila ovaj svoj prvenac. Posle njega objavila je romane „Rose Desert”  i „Les Monuments de Paris”.

Ova francuska spisateljica, novinarka i prevodilac rođena je u Parizu 1979. godine, ali već više od dve decenije živi u Njujorku, gde je vodila kurs o književnosti  na Muzičkoj akademiji u Bruklinu i organizovala multidisciplinarne umetničke festivale.

U romanu „Kraljica u bekstvu”, koji je kritika ocenila kao hrabru autofikciju o vrtoglavim visinama i razornim padovima jedne nemoguće majke, Violen Uisman je uronila u porodičnu sagu kroz tri etape: od dečje naivnosti, preko adolescentnog otpora prema majci do prihvatanja i razumevanja koje donosi odraslo doba.

Zašto ste za opis svog iskustva sa majkom koja pati od manično-depresivnog poremećaja izabrali baš autofikciju, doduše danas veoma popularan žanr?

Autofikcijom nazivamo književni žanr nasleđen iz autobiografskog romana (u Francuskoj se njegov nastanak povezuje sa Montenjem ili Rusoom) u kojem se mešaju proživljeno iskustvo i mašta. Nisam imala želju da autentično interpretiram prošle događaje, napisala sam ovaj roman bez istraživanja, bez istorijskih tragova, namerno izmišljajući scene i likove, i čineći da koegzistiraju sa preciznim sećanjima, koja deluju istinito. Prvi razlog za moj izbor je taj što fikcionalna konstrukcija omogućava narativnu jasnoću, realizam koji stvarnost ne dozvoljava – stvarnost je uvek previše haotična, previše bezoblična. Takođe sam želela da upišem svoju porodicu i porodičnu istoriju u književno polje – da dozvolim svojim roditeljima, sa njihovim pravim imenima i drugim autentičnim elementima njihove biografije, da postoje u knjizi koja može da koresponira sa drugim knjigama u mojoj biblioteci i da moja majka Katrin Kremnic, kao lik u romanu, može da zauzme svoje mesto pored vojvotkinje de Germant kod Prusta ili majke Margerit Diras, na primer.

Preispitujete ulogu koju društvo nameće majkama, ulogu za koju im ponekad nedostaju potrebne kvalifikacije, iz psiholoških ili političkih razloga. U kojoj meri je društvo danas sposobno da percipira ženski identitet bez poistovećivanja sa ulogom majke?

Prošli vek na Zapadu je doneo blistavu emancipaciju žena u društvu: od prava glasa do prava na abortus, od prava na otvaranje bankovnog računa (koje datira iz 1965. godine u Francuskoj) do prava na slobodno raspolaganje svojim telom, uključujući i brak. Generacijama, milenijumima, žene su rađale decu bez izbora, bez mogućnosti da izraze mišljenje, a pritom se podrazumevalo da će tu decu odgajati dostojanstveno. Danas se pitanje rodne ravnopravnosti, pitanje podele kućnih poslova i odgajanja dece u muško-ženskoj zajednici postavlja drugačije. Generacija moje majke je poslednja – u Evropi ili na Zapadu, mislim – koja je zaista pokrenula ovu transformaciju.

Otvoreno ste govorili o tome kako se još od detinjstva borite da razumete majčinu bolest. Na koji način vam je pisanje ove knjige pomoglo u tome i kako ste se vi nosili sa majčinstvom?

Moja majka je bila manično-depresivna, kako bi ljudi rekli kada sam bila dete. Danas, radije koristimo termin „bipolarni”. Nema sumnje da je pisanje bio način da se projektujem u njeno iskustvo i pokušam da je intimnije razumem. Ovu knjigu sam mogla da napišem tek kada sam i sama postala majka, gotovo deset godina nakon majčine smrti. Čini mi se da sam razumela nepremostivu disocijaciju između života „slobodne žene” i osećanja odgovornosti za živote mladih ljudi koji su se formirali u mom telu. Za mene se u osnovi radi o dva bića: majci i ženi; dva oblika bitisanja, barem dok su deca mala i zavisna, koji veoma teško mogu da koegzistiraju.

Naslov vašeg romana u originalnoj verziji („Fugitive parce que reine”) „pozajmljen” je od Marsela Prusta, a duga rečenica koja ga otvara odmah asocira na njega. Da li je on vaš omiljeni pisac?

Prust je pisac koji je imao najveći književni uticaj na moj rad zbog načina rekonstrukcije sveta kroz svoju prozu, načina oživljavanja sećanja u samoj sintaksi njegovih rečenica. Međutim, Margerit Diras, lik njene majke i njen način konstruisanja priče o sopstvenom životu kroz njena dela takođe su imali dubok uticaj na mene.

Rođeni ste u Parizu, ali već više od 20 godina živite u Njujorku. Šta Njujork može da ponudi što Pariz ne može i obrnuto?

Pariz je za mene istorijsko sedište sećanja, gde su rođeni moji roditelji, gde sam rođena ja i gde sam odrasla. Postoji duboka nostalgija za ovim gradom koja me i dalje pokreće, ali i tišti. Njujork je grad u kome sam izgradila sebe kao odrasla osoba. Stigla sam tamo sa 19 godina, bez veza, bez porodice. U Njujorku sam „kreirala” osobu kakva sam postala. Upravo tamo se osećam potpuno ostvarenom, u sadašnjosti, bez tereta prošlosti