Nauka i politika

Pre neko veče ponovo sam gledao film „Openhajmer”. Pojavio se u vreme buđenja velikog straha od ponovne upotrebe nuklearnog oružja. Ta okolnost doprinela je njegovoj popularnosti, ali je zamaglila i u drugi plan potisnula podjednako važnu temu kojom se bavi – odnos između nauke i politike, koja je danas kod nas aktuelizovana dešavanjima na univerzitetima. 
Taj odnos je oduvek bio složen, međuzavisan, a neretko i paradoksalan. Nauka počiva na principima racionalnosti, sistematičnosti u prikupljanju činjenica, objektivnosti i slobodi istraživanja, dok je politika svet interesa i moći u kojem se više računa na emocije nego na racionalnost, a ono što je racionalno vezano je za ideologije koje često svesno prikrivaju jedne, a u prvi plan ističu druge činjenice. Ipak, ove dve sfere nikad nisu mogle da postoje potpuno odvojeno. Nauka nudi, a politika po potrebi koristi sredstva i znanja za upravljanje društvom, politika nauci obezbeđuje ili uskraćuje resurse potrebne za istraživački rad, ali, što je još važnije, predstavlja okvir u kojem nauka i naučnici dobijaju javni legitimitet. O svemu tome govori i ovaj film i potvrđuje kako jedna bez druge ne mogu, koliko god da im se ciljevi neretko u potpunosti razlikuju. 
Izraz „znanje je moć” postao je aktuelan od renesanse naovamo. Politička moć pronašla je u nauci instrument dominacije. Paradoksalan odnos između nauke i politike mogao se videti još u 17. veku, kad je Galilej naučnim posmatranjem potvrdio Kopernikovu tezu da se Zemlja okreće oko Sunca. To je izazvao ne samo naučni, već pre svega politički potres. Sukob s Katoličkom crkvom pokazao je da pitanje naučne istine nije samo akademsko, već pre svega duboko političko. Od tada do danas, svaki pokušaj da se preispitaju dogme – bilo religijske ili ideološke – imao je političke posledice. 
U 20. veku, koji su obeležili dva vrela i jedan hladni rat, odnos nauke i politike još više je došao do izražaja. Naučni napredak postao je pitanje nacionalnog prestiža i globalne moći. Pomenuta trka između Nemaca, Amerikanaca i Sovjeta za atomskom bombom, zatim svemirski programi SAD i SSSR-a, kao i biotehnološke revolucije, svedoče o tome kako politička volja može ubrzati naučni razvoj. Ako je rat nastavak politike drugim sredstvima, on je istovremeno bio i najvažniji pokretač naučnog razvoja, jer je većina naučnih izuma doskora bila povezana s vojnom industrijom. Onaj ko ima moć da podstiče nauku ima i moć da je sputava ili usmerava. Kao ilustracija dominacije politike nad naukom često se koriste primeri iz sovjetske ere. Treba, međutim, istaći da ideologizacija nauke nije ništa manja bila ni na liberalnom Zapadu. Zapravo, marksistička i liberalna ideologija pokušavale su na vrlo sličan način da nauku, posebno društvenu, usmeravaju i koriste isključivo za potvrdu svojih principa i vizija. Marksističke i liberalne dogme nisu se poput nekada religijskih suprotstavljale nauci, ali su pokušavale da popularnost nauke iskoriste za dokazivanje svojih istina. Kad je o našem prostoru reč, cenzura i autocenzura, manje ili više ogoljeno, bile su prisutne u društvenim naukama i u komunizmu i u tranziciji i u posttranzicionom periodu. 
Čini se kao da u današnjem svetu postpolitike nauka postaje samodovoljna. Ali to je samo privid. Nauka i dalje ne može da se razvija bez političke podrške. Većina istraživanja finansira se iz državnih budžeta ili kroz međudržavne fondove, što znači da političari odlučuju o prioritetima, odnosno o tome da li će se više ulagati u obnovljive izvore energije, medicinu, vojnu tehnologiju, borbu protiv klimatskih promena ili istraživanje svemira. Politika, dakle, usmerava naučni razvoj prema ciljevima koje društvo, odnosno oni koji u tom trenutku imaju vlast, smatra važnim. To, međutim, ne mora nužno da bude loše. Alternativa tome je da se naučni razvoj finansira iz privatnih fondova i od korporacija koje ne odgovaraju nikome do sopstvenom interesu. 
To se na izvestan način dogodilo i u tranzicionom periodu na ovim prostorima, kad je država iz različitih razloga izgubila interesovanje za nauku, posebno za društvenu nauku, pa je njen razvoj u znatnoj meri bio zavisan od različitih fondova, koji su kroz naučna istraživanja i promovisali svoju viziju sveta. To je podrazumevalo i razvoj kadrova vernih toj slici. Danas, kada država pokušava da povrati interesovanje za nauku neretko dolazi do sukoba, čije je poreklo upravo u sudaru tih različitih vizija i njihovih protagonista. Time se delom može objasniti i današnji sukob univerziteta i države. 
Nauka, dakle, ne mora nužno da služi politici, već može i da je dovodi u pitanje. Naučni dokazi često razotkrivaju neodrživost političkih odluka. Na primer, Rimski klub je još pre više od pola veka upozorio na razorne ekološke posledice do kojih može doći ukoliko se nastavi tadašnji ekonomski rast, ali političke elite, vođene ekonomskim interesima, nisu marile za te nalaze, pa je rast u međuvremenu ubrzan. Nauka je u ovom slučaju predstavljala moralni korektiv politike i glas razuma koji upozorava na neočekivane posledice, ali politički neprihvatljiva alternativa bila je zaustavljanje ekonomskog rasta. 
Skoriji primer predstavlja pandemija kovida 19, u kojoj se naučnim preporukama manipulisalo u zavisnosti od političkih kalkulacija. Neke vlade su koristile „nauku” kao opravdanje za restriktivne mere, dok su druge manipulisale naučnim činjenicama da bi smirile javnost ili zaštitile ekonomiju. Iako je kriza pokazala kolika je važnost medicine, istovremeno je otkrila i krhkost poverenja između građana, naučnika i političara. 
Između ostalog i zbog takvih kalkulacija, koje postaju sve očiglednije, naučni autoritet više nije nedodirljiv. Najpre su postmodernisti doveli u pitanje naučne teorije, a danas svako s pristupom internetu daje sebi za pravo da dovodi u pitanje naučne činjenice. U tome ne pomažu algoritmi društvenih mreža, koji šire dezinformacije brže nego što nauka može da reaguje. 
Pokolebani takvim razvojem događaja, mnogi ljudi iz naučne zajednice prioritet daju svojim političkim opredeljenjima ostavljajući u drugom planu svoj naučni identitet. To se jasno vidi u načinu na koji se danas kod nas univerziteti koriste kao instrumenti političke borbe. 
Savremeni izazovi – od veštačke inteligencije do genetskog inženjeringa – zahtevaju ne samo naučne, već i političke odluke. Naučnici mogu stvoriti tehnologije koje menjaju svet, ali sada se postavlja pitanje da li bi trebalo da oni sami odlučuju kako će se one koristiti. Politika je jedina koja može da postavi granice i vrednosne okvire. Nauka sama po sebi ne može biti garant da će naučna istraživanja biti korišćena na pravi način. Zato se postavlja pitanje kako politika može da kontroliše nauku, a da time ne ugrožava naučni integritet i slobodu istraživanja. 
Ovo je ključno pitanje s kojim se danas suočava i naše društvo. Nažalost, o tome se ne razgovara ni u naučnim krugovima, a država ne nudi ni prostor ni okvir ni predloge za rešenje ovih pitanja. 
Budućnost odnosa između nauke i politike je u dijalogu, a ne u potčinjavanju nauke politici, niti u oholom odnosu naučnika prema politici. Naučnici moraju da zadrže slobodu istraživanja, ali i da budu svesni svoje društvene odgovornosti i posledica svojih postupaka. Politika mora da uči da donosi odluke zasnovane na naučnim činjenicama, a ne na ideološkim predrasudama, a nauka mora da poštuje političke odluke jer su zasnovane na demokratskim temeljima i nacionalnim interesima, a ne na korporativnim interesima. Alternativa je da se meritokratija pretpostavi demokratiji, ali to ima svoju političku cenu.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista