Tomas Man o Marseljskom atentatu

IZ DNEVNIKA

Deseti oktobar 1934.

U sredu desetog oktobra 1934, dan nakon atentata na jugoslovenskog kralja u Marselju, Tomas Man u švajcarskom je egzilu, u Luganu. Celo jutro, kao i prethodnih dana, radio je na svom velikom romanu, tetralogiji – Josif i njegova braća. Nešto oko jedanaest časova pre podne – zapisaće u svome dnevniku (Tomas Man, Dnevnici 1933–1934, Matica srpska, Novi Sad, 1980, prevod Tomislava Bekića, priredio Peter de Mendelson) – posetio ga je „zemljak” – dr Fišer, iscrpno mu prenoseći aktuelno stanje u domovini pod vlašću nacionalsocijalista: iz inostranstva se aktivno deluje protiv Hitlera – misleći na brojne nemačke egzilske grupe, ali oseća se i među nemačkim emigrantima i među svim Hitlerovim protivnicima u Evropi jedno: revoltiranost spram Engleske, koja zbog svoje „bezobzirne poslovnosti” ne radi „dovoljno” na rušenju Hitlera spolja i pomaganju otpora režimu unutar Nemačke. Man u svom dnevniku beleži dalje utiske svog gosta: najveću nadu za otpor unutar Nemačke predstavlja antihitlerovski general Fon Frič, a „navodno”, prema svežim vestima, i general Verner fon Blomberg distancirao se od Hitlera zbog sve većeg ratnohuškačkog stava nacističke partije: „Vojska ne želi rat sa Francuskom. Ozbiljno se računa sa incidentima u Francuskoj povodom referenduma u vezi sa Sarskom oblašću.” Man beleži mišljenje zapadnih saveznika: „Atentati na Hitlera, Geringa i Gebelsa ne bi bili poželjni pošto prethodno stvarno mora da bude sagledana i prevladana velika zabluda [nacionalsocijalizma u nemačkom narodu].” Fišer prenosi Manu da isto misle i nemački komunisti: bez stvarnog otrežnjenja nemačkog naroda Hitlerova smrt atentatom bila bi samo novi zamajac celokupnoj nacionalsocijalističkoj histeriji. Manov gost govori kako ne veruje da bi bilo kakav ustanak, pa i komunistički, protiv Hitlera u ovom trenutku uspeo. Man beleži: „U čovečanskim razmerama odsudna stvar je rušenje tih bestidnika [nacionalsocijalista].” A zatim Man u svoj dnevnik ispisuje, povodom novih vesti iz Francuske: „Na samom početku razgovora prekinula nas je K. (Katarina, supruga T. Mana, prim. aut.), koja je, pošto je telefonom razgovarala sa Erikom (ćerka T. Mana), dojurila s vešću o ubistvu Bartua i kralja Srbije [Jugoslavije] u Marselju. Zaprepašćenje. Berlinsko ministarstvo spoljnih poslova je odmah požurilo da izrazi svoje saučešće [Jugoslaviji]. Pa, od Dolfusove smrti mogli su da imaju više koristi.”

Man kao antihitlerovac jasno inicira da je atentat jedino organizovala Nemačka, a ovaj dnevnički oktobarski dan završava sledećim redovima: „[...] Zadržali smo Fišera na ručku i zatim smo s njim na suncem obasjanoj terasi pili kafu. [...] Obavio sam nešto korespondencije. Naveče sam sa zadovoljstvom dovršio čitanje Šikeleovog eseja.”

Osamnaesti oktobar 1934.

U četvrtak, osamnaestog oktobra, na dan sahrane ubijenog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, Tomas Man nalazi se u Kisnahtu, severozapadnom švajcarskom gradiću, te nakon doručka u krevetu i čitanja štampe u svom dnevniku zapisaće:

„Dželat i ubica Gering, general, ide kao Hitlerov zastupnik na sahranu ubijenog Aleksandra. Hoće li se to shvatiti kao drski izazov uljudnosti, što u stvari i jeste? Tragovi zločina vode u Mađarsku – a odavde nije daleko. Posle čaja išao sa K. u bioskop ’Skala’, gde su u okviru nedeljnog žurnala prikazane scene atentata u Marselju, koje sam posmatrao sa prestravljenošću i mučninom. Prosto je neverovatno kako su žrtve bile neobezbeđene.”

Na kraju, Man će u svom dnevniku ubeležiti još jednu opasku, povodom Musolinijevog govora u Milanu koji je takođe gledao tog dana na platnu bioskopa „Skala” zajedno sa svojom suprugom: „Fizionomija ni u kom slučaju nije nesimpatična i u poređenju sa komičnom facom onog drugog [Hitlera] deluje polubožanski. Hladna i zanatska tehnika narodnog govornika je tako očigledna (on se sam smeje kada se na dat završeni gest prolomi aplauz) da je naprosto čudno da mase to same ne vide. Njihova divlja čežnja za ’jakim’ vođom. One viču: ’Duce! Duce!’”

Manovi su definitivno napustili Nemačku 1933. godine – „bez plana i želje”, od tada su se nalazili u Švajcarskoj, a u drugoj polovini tridesetih stići će u Sjedinjene Države, da bi se nakon rata, 1952, ponovno nastanili u Švajcarskoj, u kojoj će Tomas Man i umreti 1955. Man je za sve vreme svog egzila aktivno pisao i radio protiv Hitlerovog režima, a o stanju u Nemačkoj informisao se redovno i svestrano: čitanjem švajcarske, nemačke i inostrane štampe, pismenom prepiskom sa svojim poznanicima i prijateljima ostalim u Nemačkoj te sa brojnim poznanicima i emisarima koji su ga posećivali sve do odlaska u SAD 1938. U Manovim egzilskim dnevnicima koji su objavljeni, po njegovoj želji, „dvadeset godina nakon smrti”, ima – kako je pisac sam svojeručno napisao – „vrlo malo literarne vrednosti”. To su ponajviše beležnice Manovih svakodnevnih uobičajenih aktivnosti, redovne „hronike” njegovih dana u egzilu. Nasuprot samo „informativnom” i neumetničkom proznom tonu ovih dnevnika, u njima ima veoma mnogo svedočanstava Manovih političkih stavova i pogleda na razne političke i društvene zbilje u Evropi toga doba, tako da su ovi dnevnici ne samo vredna hronika velikog pisca i njegove svakodnevne egzilantske rutine – već i važna istorijska građa i politička publicistika i sigurno – jedno golemo zaveštanje političkih pogleda Tomasa Mana.

U Mađarskoj se od 1931. nalazio ustaški kamp za obuku „Jankovac” – bio je jedan od logora širom Italije i Mađarske koji su uspostavili hrvatski ultranacionalisti za upade i borbu protiv tadašnje jugoslovenske države… Činjenica da Man u svom dnevniku pominje Mađarsku i ovaj logor već posle nekoliko dana od ubistva kralja Jugoslavije govori o veoma visokom pragu obaveštenosti tadašnje evropske i jugoslovenske javnosti o tačnim događajima, jasnoj pozadini i vinovnicima atentata;

Musolinijev govor koji Man pominje održan je u Milanu 11. oktobra tokom Musolinijeve trodnevne posete ovom gradu, u govoru je italijanski diktator, između ostalog, pozvao italijanski narod na noge zbog trajne „opasnosti” koja vreba iza Jadrana – iz Jugoslavije, a istovremeno je istakao odlične odnose italijanske države sa Švajcarskom i Austrijom. Takođe, Musolini je u ovom govoru izrekao: „Ukoliko je prošli vek bio vek kapitalističke moći, ovaj vek će biti vek moći i slave rada.”