Iz bazena izronila „krompir-sezona"

Po rezultatima od osamostaljenja 2006. godine moglo bi da se kaže da je Srbija između ostalog i zemlja vaterpola. Iako nema more, iako je građenje bazena zaboravljena stvar, srpski vaterpolisti su godinama osvajali medalje na najvećim takmičenjima. Bili su tako osvajači tri olimpijska zlata, pet evropskih i dva svetska, uz veliki broj prvih mesta u takmičenjima kao što su Svetska liga ili Svetski kup. Zlata je bilo toliko da bi se u brojanju srebra i bronzi gubilo vreme.

Tako je bilo do 2019, kada je Srbija na Tašmajdanu osvojila Svetsku ligu. Serija odličja je zaključena osvajanjem prvog mesta na Olimpijskim igrama u Parizu 2024.

Usledila je velika smena generacija i to se, očekivano, osetilo na rezultatima. Od 2022, zaključno sa ovogodišnjim Svetskim prvenstvom u Singapuru, Srbija ima olimpijsko zlato u Parizu i dva četvrta mesta koja se nekada nisu ni računala u odeljak „uspešni plasmani”. Ako su vaterpolisti godinama bili perjanice srpskog sporta po pitanju medalja i ako su ih pratili s pauzama košarkaši i košarkašice, odbojkaši i odbojkašice, znalo se da će doći „krompir-sezona”, godina bez medalja. U preskromnoj takmičarskoj godini ekipnih sportova Srbije, četvrto mesto pulena selektora Uroša Stevanovića na Svetskom prvenstvu u Singapuru moglo bi da se tretira kao najveći uspeh srpskih ekipa u ovoj godini. Vaterpolisti su u Singapur otišli kao iznenađujući olimpijski pobednici iz Pariza s pritiskom potvrđivanja vanserijskog rezultata. Mnogi su smatrali da bi kiks iz Pariza delovao pogubno za ovaj trofejni sport. Ipak, najsjajnije odličje delovalo je kao slamka za spas ovog sporta.

U sezoni za nama, Novi Beograd je igrao u finalu Lige šampiona, Radnički se borio za titulu u Evrokupu. Nije bilo uspeha u odlučujućim utakmicama, ali je pozitivan utisak bio očigledan.

Znajući da je nedugo posle Singapura Evropsko prvenstvo u Beogradu (januar 2026), selektor Stevanović je na Svetsko prvenstvo odveo najjači mogući sastav. Bilo je promena u odnosu na Pariz, vratio se posle duge pauze Vapenski, novajlija je bio centar Murišić, među stativama je pored Filipovića bio Dobožanov...

Do odlučujućih utakmica sve je delovalo više nego dobro. Međutim, mečevi za medalju su pokazali slabosti koje su umešno iskoristili u polufinalu Mađari i u meču za bronzanu medalju Grci. Taj susret za treće mesto je ostavio opor utisak, jer Srbija nije pružila otpor, doživela je jedan od najubedljivijih poraza u istoriji, sa devet golova razlike. To je pokvarilo utisak, koji će morati da se popravlja vrlo brzo na prvenstvu Starog kontinenta u Beogradu. Po novom sistemu igranja, biće đavolski teško.

U konkurenciji osam jakih reprezentacija četvrto mesto i ne mora da se tretira kao potpuni neuspeh. Naredna takmičenja će pokazati – ili jesmo ili nismo.

Postoje i drugi problemi. Vaterpolo nije imun na virus koji je zahvatio kompletan kolektivni sport Srbije. Predsednik OK Srbije Božidar Maljković je to jasno konstatovao po dolasku sa Olimpijskih igara u Parizu 2024. Nema trenera, nema onih koji „prave” igrače, mnogo je stranaca, nestaje sistem.

I to je tačno. Istina, ne može da se kaže da su vaterpolo klubovi prepuni vrhunskih stranih igrača, ali ih ima. Ali na tri takmičenja mlađih kategorija osvojena je jedna srebrna medalja. I što je još važnije, nije se stekao utisak da u te tri generacije ima toliko dobrog štofa da za odlično odelo ne moramo da brinemo.

O infrastrukturi da ne govorimo. Više se niko i ne seća kada je u Beogradu napravljen takmičarski bazen. Valjda je to bilo 1973. za prvo svetsko prvenstvo. Održavanje bazena je skupo i tu klubovi zavise od lokala. Drugi par rukavica su članarine, čija visina udaljava decu od sporta. Treći par su treneri koji rade po nekim svojim sistemima, bez primene nekada čuvene jugoslovenske škole vaterpola. Četvrti par su funkcioneri klubova, često su na svojim rukovodećim pozicijama, iako se nikada nisu dokazali. Najvažnije je naći novac.

Svojevremeno je Vlaho Orlić, jedan od onih koji su u najvećoj meri kreirali doktrinu jugoslovenskog vaterpola, rekao da je predsednik najjača karika. Od sposobnosti njega i njegovog tima zavisi kvalitet prvo uslova za rad, zatim trenera koji će biti redovno plaćen i na kraju igrača koje bira taj trener i koji neće morati da razmišljaju o dugovanjima. Danas, tek poneki klub ima takvu strategiju.

Jasno je da srpski kolektivni sport nema snagu kakvu želimo, na kakvu smo navikli i u kojoj smo uživali. Nema ni rada da se to ispravi. Dovoljno je, ponavljamo, pogledati rezultate mlađih kategorija u svim ekipnim sportovima i još više staviti na papir ko to može da bude pravi igrač.

Sve se to odražava na rezultate seniora. Na Olimpijskim igrama u Riju četiri ekipe su donele četiri medalje. U Tokiju od tri dve su donele odličja. U Parizu vaterpolisti i košarkaši su bili osvajači, odbojkaši i odbojkašice nisu uspeli – dakle, dva od četiri.

Smanjuje se broj medalja svake godine i zbog toga je potrebno da se napravi sistem sa jasnim delovima (infrastruktura, stručnjaci, sportski radnici, način funkcionisanja, finansije).

Tačno, lako je pričati, a teško primeniti u praksi. Ali mora da se pokuša, jer će u suprotnom boravak Srbije na marginama svetskog sporta biti sve prisutniji. Svako će da beži u inostranstvo, naših vaterpolista ima i u Rumuniji, Nemačkoj, Gruziji, a sve manje u najjačim zemljama. I to mnogo govori.