Zemlja košarke i kratkog pamćenja

Španija je nedavno, kao evropski prvak u košarci, ispala već u prvom krugu Evrobasketa 2025. i zauzela 17. mesto. Nekoliko dana kasnije njen selektor Serđo Skariolo odlikovan je u Madridu Kraljevskim krstom za sportske zasluge, koji se dodeljuje na predlog Ministarskog saveta Španije. Ministarka obrazovanja i sporta Pilar Alegrija istakla je tim povodom da je ova nagrada „savršeni završetak besprekornog puta na terenu i van njega”:

– Skariolo je podigao košarku na najviši nivo globalnog sporta, uvek stavljajući tim na prvo mesto. „Porodica” nije samo nadimak za nacionalni tim, to je filozofija, jedinstvena veza između trenera i igrača koja nam i dalje donosi radost – poručila je ministarka.

Tako to rade Španci. Jedan neuspeh nije mogao da potre sve ono što je italijanski stručnjak uradio za špansku košarku. Njegova slava je neokrnjena, njegove medalje nastavljaju da sijaju istim sjajem, a možda i većim nego pre. Nagrađen je i novim visokim ugovorom u „kraljevskom klubu” Realu, u koji se vratio posle 23 godine.

Svedoci smo da se kod nas uspesi brzo zaboravljaju, a neuspesi ne praštaju. Poraz od Finske u osmini finala Evrobasketa u Rigi mnogi su doživeli kao ličnu i nacionalnu tragediju. Neki kažu da ne treba obraćati pažnju na salve uvreda na društvenim mrežama, da to nije relevantno, ali zaboravljaju da je i to postao medij za sebe, da živimo u vremenu u kojem svako može lako da nađe put do publike. Slaba je uteha da suština nije u tome ko šalje poruku, već u onome ko je prima. Neko će kao som da je zagrize, a neko kao pastrmka samo da obiđe oko nje… Somovi su, nažalost, u većini.

Ko živi u „Zemlji košarke” mora da bude spreman i na to da se ovde mnogi „razumeju” u košarku. Kako je u dokumentarcu „Košarkaške prestonice” (u produkciji NBA i „Sinesporta”), slikovito objasnio košarkaški stručnjak Marin Sedlaček, mnoge njegove kolege iz Amerike iznenade se što s beogradskim taksistima počnu da ćaskaju o košarci, jer i u njima vide sagovornike spremne da diskutuju o stručnim detaljima.

Ako malo dublje zavirimo u prošlost i vidimo kako je kod nas nastala tolika glad za košarkom, shvatićemo da je ona rasla na neverovatnim uspesima, koje su decenijama stvarale generacije vanserijskih igrača i trenera (one velike Jugoslavije). Tu atmosferu kreirali su i sjajni novinari, poput Koste Stamenkovića iz „Politike”, tražeći pravu meru između kritika i pohvala. Jednom prilikom urednik sportske rubrike „Politike” Ljubiša Vukadinović je svog mladog kolegu očinski ukorio kad mu je doneo na proveru izveštaj s utakmice OKK Beograd, koji je u to vreme (šezdesete godine prošlog veka) bio jedan od najboljih klubova u Evropi. U želji da se dokaže na prvom koraku, taj novinar je stavio naslov: „Korać razočarao”. Stamenković je hemijskom olovkom to precrtao i upisao: „Korać nije imao svoje veče”.

– Mladi kolega, to je pravi naslov. Jer Korać ne može da razočara – glasila je pouka.

U ovom haotičnom vremenu zaboravili smo da nijansiramo reči, da ih obojimo tako da se najbolje uklope u složeni mozaik stvarnosti. Jer uglavnom nije sve ni crno, ni belo. A da li su naši igrači i selektor Pešić u Rigi razočarali ili nisu imali svoje veče protiv Finske – procenite sami.

Niko od njih nije tražio alibi, u situaciji koja je bila vanredna: u drugom kolu tim je ostao bez kapitena Bogdanovića, dvojica naših najboljih igrača na šampionatu Jokić i Nikola Jović su uoči ključne utakmice dva dana imali virus, Avramović (povreda pete) i Gudurić (prepone) nisu bili u stanju da igraju onako kako znaju, Vukčeviću je klub zabranio da igra šest dana u toku šampionata (Vašington je tako reagovao kad je dobio izveštaj o povredi)…

Lakše je razumeti reakciju javnosti kada znamo da navijači sliku o svom timu grade isključivo na osnovu ličnih očekivanja i da je to za njih jedina prava realnost. U tome im zdušno pomažu razni novinarčići. Tako su neki pre dve godine pisali nekrologe i pre no što je počelo Svetsko prvenstvo u Manili, a kada je osvojena srebrna medalja, brže-bolje okrenuli su ploču i ispevali najlepše ode o Pešiću i njegovim košarkaškim Obilićima.

Kad smo na Olimpijskim igrama u Parizu bili na korak od toga da savladamo jedan od dva najveća tima (SAD), koji se ikada pojavio u istoriji košarke, o tom porazu smo više pričali nego o pobedi protiv Nemaca u meču za bronzu.

Pešić ne samo da je naširoko slavljen kao majstor taktike za Amerikance već su mu to i Amerikanci priznali. Novi selektor Sjedinjenih Država Erik Spolstra (u Parizu bio pomoćnik Stivu Keru), trener Majamija, letos je došao u Beograd ne samo da bi obišao svog igrača Nikolu Jovića već i da bi video iz neposredne blizine kako Pešić radi. Kada je pogledao jedan trening Srbije u Beogradskoj areni, rekao je svojim domaćinima: „Sada mi je sve jasno!” Hteo je da kaže da je video u čemu leži snaga srpskog tima.

Naša reprezentacija osvojila je pet medalja od 2014. godine – tri srebrne sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem (SP 2014, EP 2017, OI 2016), jednu srebrnu sa Pešićem (SP 2023) i bronzanu (Olimpijske igre u Parizu 2024). Ne zaboravimo da je i Đorđević i dočekan i ispraćen onako kako nije zaslužio. Dočekan je sa bezbroj sumnji (čak i neki igrači su se krstili kad im je rekao da će u Madridu 2014. reprezentacija igrati u finalu), a posle osvojenog „tek” petog mesta na Svetskom prvenstvu u Kini 2019. neki su jedva dočekali da mu vide leđa.

U ovih desetak godina reprezentaciji je malo nedostajalo da bude zlatna. Kao dve možda najbolje utakmice u tom periodu izdvojile su se one na Olimpijskim igrama, obe protiv ekipe najviše svetske klase, Australije – u Riju 2016. godine (polufinale, 87:61, od starta smo mleli protivnika) i u Parizu 2024. godine (četvrtfinale, 95:90 posle produžetka, u prvom delu gubili smo sa 24 poena razlike).

Za kraj, čestitke Pešiću za priznanje koje je pre nekoliko dana dobio u Ljeidi, gde je uvršten u Kuću slavnih španske košarke.

Vreme radi za Marininu podmlađenu selekciju

Košarkašice Srbije su u proteklih 15 godina toliko puta premašile očekivanja da poslednji rezultatski neuspeh – sva tri poraza na Evropskom prvenstvu u Italiji – ne može ni za mrvu da okrnji ukupan utisak o njima.

Temelje pobedničkog pohoda postavila je selektorka Marina Maljković. Bio je to meteorski uspon – od Druge evropske divizije (2011) do zlatne evropske medalje, u đerdanu se našlo još jedno zlato (Evrobasket 2021), dve bronze (Olimpijske igre 2016, Evrobasket 2019), dva četvrta mesta (Evrobasket 2013, Olimpijske igre 2021) i još tri četvrtfinala – dva na svetskim šampionatima (2014, 2022) i jedno na evropskom (2023).

Od 2013. godine, kada su se vratile u elitnu evropsku diviziju, košarkašice samo dva puta nisu stigle makar do četvrtfinala (EP 2017 – 11. mesto, EP 2025 – 13). Tri puta uzastopce učestvovale su na Olimpijskim igrama (2016, 2021, 2024), što je već samo po sebi veliki uspeh. U ovom periodu dva puta se nisu plasirale na svetsko prvenstvo (2018, 2026).

Ovo su neverovatni podvizi za zemlju u kojoj ima tek nekoliko dobro organizovanih ženskih klubova, gde se vrlo malo ulaže u žensku košarku. Srbija je proteklih godina pobeđivala takve sile (Francuska, Španija pre svih) koje prave selekciju od nekoliko stotina hiljada registrovanih igračica, a kod nas se radi o nekoliko stotina.

Posle Evropskog šampionata u Italiji, na kojem je igrala podmlađena selekcija Srbije, Maljkovićeva je izjavila da naša zemlja ima još talentovanih košarkašica, za koje radi vreme, ali je ukazala i na još jednu stvar: „Na nama je da pokušamo kroz klupska takmičenja da napredujemo, ono što su radile druge reprezentacije, Litvanija i Italija, da ne pričam o Španiji, Francuskoj, Turskoj. Žao mi je što na Evropskom prvenstvu nismo mogle više. Odgovornost apsolutno neka ide na mene, naše mlade igračice ne znaju u ovom trenutku da urade bolje…”

A. Miletić