Od baštovanstva do pozorišta

Umetnost ne trpi reči „sviđa mi se”. Zbog toga Andraš Urban čini napor prodiranja u savremeni teatar. On proizlazi iz savremenog senzibiliteta i ne napušta avangardu. Urbanov teatar je jednostavan: gola scena, stolice i akteri, energija, ritam, tekstovi klasika, inventivne psovke i performerski nastupi koji više podsećaju na život nego na glumu.

Ove reči su zabeležene između korica upravo objavljene monografije „Na putevima slobode” čiji akter je reditelj Andraš Urban. Urednik izdanja je Ana Tasić, pozorišna kritičarka „Politike”. Knjaževsko-srpski teatar iz Kragujevca statuetu „Joakim Vujić” u godinama za nama dodelio je reditelju Andrašu Urbanu. Žiri je radio u sastavu: Nebojša Bradić (predsednik žirija), Vlastimir Đuza Stojiljković, Vojo Lučić, Marija Soldatović i Miloš Krstović. To je ujedno i povod objavljivanja ovog dela.

Pozorišni reditelj Andraš Urban rođen je u Senti. Kao sedamnaestogodišnjak osnovao je samostalnu pozorišnu i književnu radionicu u kojoj je radio kao autor, reditelj i glumac. Zatim je formirao pozorišnu grupu „Aiowa”, koja je teatar tretirala kao specifičnu, ali ipak sveumetničku ideološku akciju. Studirao je filmsku i pozorišnu režiju na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi profesora Vlatka Gilića i režirao u subotičkom Narodnom pozorištu. U prvoj trećini devedesetih godina prošlog veka napustio je studije i rad u pozorištu, i godinama živeo povučeno. Diplomirao je 2000. godine u klasi profesora Bore Draškovića i ponovo intenzivno počeo da radi u pozorištu.

Od 2006. godine je bio direktor Mađarskog gradskog pozorišta „Deže Kostolanji” u Subotici. Osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala „Dezire”. Režirao je predstave u Subotici, Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Segedinu, Bitolju, Ljubljani, Berlinu, Klužu, Varni, Mariboru, Rijeci, Sarajevu... Na pozorište gleda kao na prosvetljeni prostor ponekad provokativne akcije, gde se misli, govori i organizuje specifičan vid umetničke stvarnosti. Njegove režije i predstave nagrađene su na brojnim festivalima: Bitef, Sterijino pozorje, Infant, Joakimfest, Tvrđava fest...

U aprilu 2023. godine je imenovan za direktora Novosadskog pozorišta.

– Prvi put sam videla Andrašev rad 2007. godine, kada sam kao selektor festivala Dani komedije u Jagodini pozvana na premijeru predstave „Sabirni centar” u Subotici. Taj prvi susret sa njegovom specifičnom rediteljskom poetikom i danas pamtim veoma živo. Pamtim iskrenu zadivljenost i ostajanje bez daha pred scenskim prizorima koji dišu iskonskom poezijom, snagom koja kulja iznutra, iz dubina autorskog univerzuma. Snagom jezika koji je skoro opipljiv, autentičan, koji nije nekakva kopija ili imitacija nečega što sam ranije videla, već otelotvorenje vizija iz dubine utrobe, i neophodnosti da se igra u pozorištu, kroz nepatvoreni jezik pozorišta – beleži Ana Tasić uz prisećanje:

– Predstavu sam, naravno, selektovala za te Dane komedije i jagodinska publika, kao i žiri festivala, visoko su je ocenili. Andraš je takođe ostavio upečatljiv utisak, kao i njegovo delo. Kritičar Dejan Penčić Poljanski me je upoznao sa Urbanovom istorijom devedesetih godina prošlog veka.

Saznala je, dodaje Ana Tasić, da su ga njegove studentske predstave „Hamlet” i „Vojcek” odigrane na Bitefu pod embargom 1992. godine, lansirale u sferu ustreptalog divljenja njegovom talentu. Opšta, eruptivna oduševljenja, možda tada nepripremljenom Andrašu, nisu verovatno donela mnogo toga dobrog, imajući u vidu da ga je posle toga ščepao mrak depresije, napustio je studije i dugo godina živeo na margini, daleko od mogućnosti stvaranja pozorišta.

Andraš Urban je o tom periodu kasnije pričao da su ga držali baštovanstvo, mir i usredsređenje na gajenje ruža. Na sreću svih, Urban se vratio u realan život početkom novog veka, završio je studije i osnovao pozorišnu trupu u Subotici...

Posle vidljivih učešća na festivalima Bitef i Sterijino pozorje, sve više je počeo da izlazi iz okvira rada u Subotici. Sledile su predstave u Novosadskom pozorištu, uspešne „Mara Sad”, po drami Petera Vajsa i „Neoplanta”, po romanu Lasla Vegela, zatim rad u Rijeci „Životinjska farma”, u Zagrebu „Drakula”, u Ljubljani „Ljubav”. Ovaj period su trijumfalno zaokružili 2015. godine „Rodoljupci” u Narodnom pozorištu u Beogradu, hrabro i brutalno energično tumačenje tog Sterijinog žalosnog pozorja.

– Posle ove naročito vredne i veoma uspešne produkcije, Urban je nastavio bez posustajanja, u svom stilu, uz prepoznatljivu, razornu scensku poeziju i humor, na putu koji je uvek krcat iznenađenjima, uzbuđenjima i nepresušnom, razbarušenom maštom – tvrdi Ana Tasić, uz konstataciju:

– Uvek inovativni Urban je u poslednjim godinama na sebi svojstven način počeo da istražuje i mogućnosti susreta spektakularnog, muzičko-plesnog, komercijalnog teatra sa autoironičnim, istraživačkim, političkim sadržajima.