Ako voz zakasni

Junak knjige „Nešto se dogodilo” Jozepa Helera, autora kultne „Kvake 22”, na jednom mestu se priseća: „Kao tinejdžer sam non-stop maštao da imam ženu od dvadeset i šest godina. Jedina žena od dvadeset i šest godina koju sam imao bila je moja supruga, ali ja sam tad imao trideset i tri godine.” Sa naloga Elektrotehničkog fakulteta u blokadi nedavno je objavljeno:
„Nametanje spoljnopolitičkih pitanja vodi ka nepotrebnoj polarizaciji naroda i razjedinjavanju zajedničkog fronta protiv kriminalno-mafijaškog režima. U zemlji u kojoj ne postoje ni osnovni uslovi za demokratiju, u medijskom mulju i duboko korumpiranom sistemu koji se oslanja na neobrazovane i nestručne činioce vlasti, studentsko spoljnopolitičko svrstavanje nije od glavnog značaja. Da li možemo govoriti o smeru, ako pravac po kom se krećemo vodi u propast? Cilj ove liste nije da postavlja presedane po spoljnopolitičkim pitanjima, već da ovu zemlju vrati na pravi pravac: pravac nezavisnih institucija, jasne podele vlasti i slobodnog i uređenog medijskog prostora. Samo tako možemo osloboditi sudstvo iz okova izvršne vlasti i doći do ispunjenja svih studentskih zahteva, vođenim procesuiranjem odgovornih za pad nadstrešnice. Tek kada to postignemo, u uslovima zdravog društvenog dijaloga i poštenih i slobodnih izbora, moći ćemo da diskutujemo o dugoročnim nacionalnim spoljnopolitičkim interesima I da biramo političke opcije u skladu s ideološkim uverenjima. Zaključak je jasan. Ne može se birati smer dok se ne uspostavi pravac. Prvo pravac, onda smer.” 
Ako se pita veštačka inteligencija da li je moguće da unutrašnja politika bude izolovana od spoljne, dobije se sledeći, čini nam se logičan odgovor: „Ne, unutrašnja politika ne može biti potpuno nezavisna od spoljne politike. U globalnom međupovezanom svetu unutrašnja i spoljna politika su duboko simbiotički povezane, jedna utiče na drugu i međusobno se oblikuju. Iako se bave formalno različitim oblastima, linije razdvajanja su vrlo razmazane.” 
U odgovoru se potom daje nekoliko primera kako spoljna politika utiče na unutrašnju politiku i obratno. Za Srbiju nekad, danas, a u skoroj budućnosti posebno, bitna je veza u sferi ekonomskih prilika. Međunarodni trgovinski sporazumi, globalne krize, sankcije, imaju direktan uticaj na nacionalnu ekonomiju, trgovinske politike, carine, zaposlenost i socijalna davanja. Uostalom, međudržavni bilateralni sporazumi i obaveze koje proističu iz članstava u međunarodnim organizacijama postaju deo domaćeg zakonodavstva. 
Zdrav razum, ovde vrlo često spominjan, ali i veštačka inteligencija, govore nam i da je pitanje nacionalne sigurnosti direktno vezano za spoljnu politiku. Odluke o političko-vojnoj neutralnosti ili članstvu u savezima, stepenu uključenosti u borbu protiv terorizma i sprečavanje krijumčarenja ljudi i robe, da spomenemo samo neke oblasti, imaju direktan uticaj na prilike u zemlji, pa shodno tome i na budžet države. Transnacionalni izazovi, poput globalnog zagrevanja, iziskuju unutrašnje i spoljnopolitičke odgovore da bi se postigli kakvi-takvi rezultati. 
Važi i obrnuto. Unutrašnja politika neke zemlje oblikuje njenu spoljnu politiku. Sindikati i druge ekonomske interesne grupe mogu lobirati van zemlje u cilju ostvarivanja svojih partikularnih ciljeva. Nacionalna i identitetska pitanja, istorijsko nasleđe i kulturne vrednosti takođe oblikuju spoljnu politiku jedne zemlje. Politička nestabilnost neke zemlje otežava joj da projektuje snagu i bude pouzdan partner u međunarodnim odnosima. 
Nisu li, uostalom, horizontalno umrežavanje s „kolegama” iz drugih zemalja i vožnja do Brisela elementi studentske spoljne politike? Kao što je i vrlo jasan stav prema aktuelnoj politici Izraela i podrška palestinskom pitanju. 
Rukovodstvo svake države deluje na dva nivoa, upravlja na osnovu pritisaka koji dolaze iznutra uz spoljnopolitička ograničenja. Mogućnost jedne zemlje da odgovori na spoljnopolitičke izazove zavisi od domaće političke realnosti, dok spoljni pritisci mogu i da se pojačaju usled specifičnih unutrašnjih okolnosti. Ova trajna „feedback loop”, da koristimo termin koji elektrotehničari u blokadi verovatno razumeju, znači da je ideja potpuno nezavisne unutrašnje politike skoro nemoguća u savremenom svetu. Interesantno je da upravo populistički pokreti često favorizuju domaće izazove u odnosu na spoljne. Studentski pokret do sada je više puta demonstrirao da mu ni populizam ni autokratija nisu strani. 
Ako smo dobro razumeli studente ETF u blokadi, oni zagovaraju populističku izolacionističku politiku države u dugom vremenskom periodu, dok se ne ostvare vrlo složeni ciljevi na unutrašnjem planu koje su zacrtali. 
Ako sadašnji pravac unutrašnje politike države vodi ka propasti, poželjan je onaj pravac koji vodi ka „nezavisnim institucijama, jasnoj podeli vlasti i slobodnom i uređenom medijskom prostoru”. Studenti ETF u blokadi smatraju da tek po ostvarivanju tih ciljeva treba birati smer. To je nepotrebno i skupo gubljenje vremena u sve globalizovanijem svetu. Smer je već izabran spomenutim ciljevima i on se poklapa sa smerom ka EU. Članstvo Srbije u EU je makar formalno jedan od strateških prioriteta naše zemlje. U Rusiji i Kini tri pobrojane arene konsolidovanih demokratija koje studenti smatraju prioritetnima (a u teoriji ih ima još), ne funkcionišu. 
Plan „prvo fruštuk ondak na put” postavlja niz pitanja. Kako će se u Srbiji u tom prelaznom periodu nabavljati energenti? Kako će se planirati diversifikacija, da li se podrazumeva da će se ona oslanjati samo na domaće izvore energije? Kako će se reagovati u slučaju nove migrantske krize, da spomenemo samo nekoliko izazova. Da li će u tom tranzicionom periodu država imati politiku prema Srbima u regionu i dalje u dijaspori ili će i one sačekati da se prvo uspostavi željeno ustrojstvo? 
Posebno je intrigantno zašto se distancirati od dobrih elemenata spoljne politike koju su aktuelne i prethodne vlasti vodile, makar nominalno, pre svega evropskih integracija. I one idu u smeru koje studenti ETF-a u blokadi smatraju poželjnim. Istorijska praksa zemalja socijalističko-autoritarnog nasleđa pokazuje da ih je izvesnije ostvariti upravo kroz proces EU integracija. U tom kontekstu vrlo su korisni nalazi Huana Linca i Alfreda Stepana izneseni u knjizi „Problemi demokratske tranzicije i konsolidacije”. 
I pre blagodeti veštačke inteligencije postojao je konsenzus da je najbolji način postavljanja država u sve globalizovanijem svetu, pogotovu za one manje, regionalizacija. Ona apsorbuje negative šokove globalizacije, a maksimalizuje korist od iste. Ovih dana Severna Makedonija, Crna Gora i Albanija postale su deo Jedinstvenog područja u plaćanjima (SEPA), što znači da njihovi građani i privrednici mogu da šalju i primaju novac unutar SEPA zone brže, jeftinije i sigurnije u četrdeset evropskih država, uključujući sve članice Evropske unije. Treba li građani Srbije da dočekaju neku novu studentsku vlast, ili bi im koristilo da ih i ova vlast uvede u SEPA? 
Studenti ETF-a uče nas osnovama geometrije. U realnom svetu koji okružuje Srbiju trenutno se grade vrlo važni pravci „Rejl Baltika” i „Vija Karpatija”. Ovi železnički i drumski projekti nastali su iz potrebe da se istočnoevropske zemlje, koje nisu bile deo Maršalovog plana, infrastrukturno bolje povežu sa zapadnim delom Evrope. Oni su, uslovno, deo „Inicijative tri mora”, koja ide u raznim smerovima. Aktuelne vlasti u Srbiji još zagovaraju „Otvoreni Balkan”, za koji je „prikopčavanje” na „Inicijativu tri mora” prirodan sled. 
Treba li da se samoizolujemo, odbijemo dobre usluge EU u procesu konsolidacije demokratije i pokušamo da je sprovedemo sami, propustimo aktuelno strateško infrastrukturno povezivanje u Evropi i tako rizikujemo da nam ode voz? Čini se da je odgovor jednostavan, da ne moramo da rešavamo kvaku 22. Pravac Brisel–Beograd, smer Brisel. Preko Vašingtona. Pre nego što napunimo trideset i tri godine konsolidacije.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista