Ko greje našu planetu

Naša planeta, ogromna za nas, energetski se može svesti na termodinamičke zakone stvaranja toplote i njenog odvođenja s površine. Planeta se pregreva kao automobil kad je hladnjak premali da ukloni višak toplote nastao turiranjem motora.

Hlađenje planete suštinski obavljaju površine pod ledom i snegom, kao i zelene površine šuma. To su jasna opšta mesta, a sve ostalo je manipulacija.

Fosilna goriva su praktično akumulirana davnašnja energija Sunca, tektonskim procesima gurnuta pod površinu Zemlje. Sagorevanje onoga što danas raste ne remeti ravnotežu termodinamike. Međutim, sagorevanje fosilnih goriva unosi u sistem dodatnu toplotu. Dodatna toplota nastaje iz svakog novog izvora energije – atomske energije, električnih automobila – jer se sve na kraju pretvara u toplotu, dok se sistemi za hlađenje planete smanjuju i pogoršavaju.

Da postoji prava briga, neko bi jasno zabranio pasivno zagrevanje atmosfere tamnim modernim crepovima, betonskim površinama i solarnim fotonaponskim panelima, koji ni deset odsto sunčeve energije ne pretvaraju u struju, dok ostatak sunčevog zračenja direktno pregreva vazduh oko njih.

Sigurno je da urbane površine u svetu zauzimaju nekoliko procenata ukupne površine tla, ali upravo te površine i zgrade, umesto da budu prekrivene jeftinim refleksivnim materijalima, sve češće imaju teške crne crepove – prave akumulatore toplote, koji letnje noći čine neizdrživo toplim i zahtevaju snažniju građevinsku strukturu, koju toplota ubrzano uništava.

To je toliko očigledan i lako rešiv problem, a svi ćute, iako je svaki procenat hlađenja i odvođenja toplote sa planete veliki uspeh – jer se i atmosfera pregreva upravo u procentima.

Fama o „zelenoj energiji” donela je niz privremenih rešenja, ali jedina istinski stvorena „zelena energija” jeste ona koju proizvode i akumuliraju biljke tokom svojih godišnjih ciklusa. To je više nego dobro poznato.

Svet je sve gladniji energije zbog industrijskog razvoja, a posebno zato što razvoj veštačke inteligencije zahteva nove, sve veće izvore energije, koji zagrevaju površinu planete čak i kada potiču iz atomskih centrala. Za desetak godina svetu će biti potrebno nekoliko puta više električne energije nego danas.

Ta energija, bez obzira na vrstu upotrebe, na kraju se pretvara u toplotu. Pitanje je, međutim, da li u istoj meri razvijamo sisteme za hlađenje. Sistemi za hlađenje prirodno pomažu u kapama predelima, ali tamo je sve manje zime i sve manje snega. A mi sami postajemo lomača u sopstvenom toplotnom paklu.

Uvode se porezi na ugljen-dioksid, a biljke bi, kada bi im se dalo prilike i vremena, same apsorbovale višak ugljen-dioksida i praktično stvorile uskladištenu novu energiju. Hlađenje planete predstavlja rešenje za pregrevanje koje se može sprovesti odmah, i to uz male troškove. Svako ko stvara novi izvor energije treba da se obaveže da će u istoj meri obezbediti i površine s refleksivnim svojstvima, koje višak sunčeve energije vraćaju u prostor odakle je došla. Zašto se to ne sprovodi, iako je svima dobro poznato pitanje koje odgovara niz zlokobnih nedoumica i neprijatnih odgovora?

Tomislav Suhecki,

slikar