Pometnja u čoporu goniča tramvaja

UZGRED
Izgladnjuju ih danima, a onda huškaju na lutalice, pse i mačke, već sutra – možda i na ljude. Krvoloci su gazde, naravno, a ne pit bul terijeri, borbeni psi do poslednjeg daha.

Beogradske lutalice, poput dorćolskog goniča tramvaja, skadarlijskog repojura i novobeogradskog lajavca, kojih ima najmanje 5.000, prema zvaničnim procenama, žive u strahu od razjarenih pit bul terijera, treniranih za borbu.

Dorćolski pit bul Hogar, recimo, isuviše dobro je ispunio suludi zadatak svog nabildovanog gazde: unakazio je dvadesetak lutalica i pobedio u četiri borbe u Donjem gradu na Kalemegdanu. Na klađenjima je, naime, doneo gazdi pregršt novca. I postao neprikosnoven među lokalnim pitovima.

Rambo pasjeg sveta, kako su ga nazvali bezosećajni ljubitelji borbe pasa, važi za vrlo žilavog borca. Pobeđuje mastife, doge, staforde, buldoge, rotvajlere, rodezijske goniče (lovce na lavove), čak i avganistanske pseće gladijatore (Avganistan je zemlja sa najdužom tradicijom borbi pasa).

Potomci ovih početkom prošlog veka u Engleskoj odgojenih pasa neuporedivo su snažniji, žilaviji i borbeniji od dobermana ili nemačkih ovčara. Zgrabe žrtvu i ne puštaju je dok je ne iskidaju. I nikada se ne predaju.

Pit je poreklom iz Irske, nastao ukrštanjem bul terijera sa nekoliko borbenih pasmina. Prvi pitovi imali su namenu da istrebljuju pacove i razjaruju bikove na koridama, a kasnije su u SAD posle bokserskih mečeva održavane i borbe pit bulova.

Pre tridesetak godina pitovi su praktično proglašeni psećom podvrstom: razdvojeni su američki stafordski terijer i pit bul terijer. I dok staford može na izložbe, pitu to nije dozvoljeno: jedina zemlja na svetu u kojoj se održavaju izložbe pitova su Sjedinjene Američke Države.

Evropska kinološka federacija do danas ih nije priznala kao pasminu, jer za njih ne postoji standard. Pit može biti svih boja i veličina. To je prvenstveno pas za borbu i jedina životinja koja će se tući sve dok mu srce kuca. Uskratiti mu borbu bilo bi isto kao kada bi Ivanderu Holifildu ili Nikolaju Valujevu zabranili da boksuju, tvrde odgajivači zloglasnih pitova.

Svaki vlasnik ima svoj sistem priprema: najkraće traju dva meseca, tokom kojih se psi istrčavaju, vešaju zubima za grane drveća i hrane specijalnom hranom u koju su uključeni i razni stimulansi (kreatin obavezan). Posle toga kreću mečevi. I klađenja.

Pseća klađenja stigla su kod nas iz Avganistana, Kine i SAD, gde pit bulovi već decenijama uživaju popularnost. Najstrašnija životinja u Americi danas nije bela ajkula ili anakonda, džinovska zmijurina, čiji su ubilački apetiti prepali ljude pre u bioskopima nego na morima i rekama, niti grizli medved po šumama i nacionalnim parkovima, već američki pit bul terijer.

U proteklih pet godina psi u Americi, među kojima 18 pitova, ubili su 29 ljudi. Tačno pet puta više nego ajkule u istom periodu. Prošle godine bilo je čak sedam smrtnih slučajeva.

Uprkos tome što su borbe pasa zabranjene u svim državama SAD, one su neiskorenjivi deo supkulture američkih predgrađa. Ne samo dileri droge, već i drugi kriminalci ove pse koriste u pljačkama umesto vatrenog oružja, a imena koja im nadevaju – Adolf, Rambo ili Kiler – najilustrativnije svedoče o njihovoj nameni.

Ovakvi psi postali su ljubimci geta velikih američkih gradova. U sirotinjskim četvrtima Njujorka, Vašingtona, Filadelfije i Majamija ove životinje su statusni simbol. Baš kao i na beogradskom Dorćolu, gde su mangupi nekad gajili golubove, a danas – pitove.

(/slika2)Huligani prepušteni beogradskim ulicama dresiraju pitove uglavnom u Donjem gradu, na Dunavskom keju, u zabačenim dvorištima i dorćolskim lavirintima. Koriste ih za klađenje, zaštitu, ali i kao jak argument u svađama i tučama. Posedovanje pit bula je, ipak, jeftinije od vatrenog oružja.

A beogradske lutalice, eto, poput vračarskog gumogriza, čuburskog porcijaša, mirijevskog pomijara i savamalskog linjavca, kao uostalom i njihovi rođaci sa pedigreom, danas žive u neprestanom strahu da će usred Kalemegdana iskočiti neki razjareni pit bul i progutati ih kao Crvenkapu.

S druge strane, kada su zaštitnici lutalica, pogotovo onih isteranih iz finijih kuća, nedavno najavili revolucionarnu meru – sterilisanje napuštenih kučića, jedan Dorćolac je duhovito zaključio: Alo, bre, pa neće oni da nas j..., nego da nas ujedu.