Kejt Blančet u humanitarnoj misiji

El Guna – Naravno da je bilo očekivano da će tokom jednočasovne sesije „Konverzacija sa...” slavna Australijanka i dvostruka oskarovka Kejt Blančet veći deo razgovora posvetiti svojim ulogama na filmu ili bar ulozi u „Zlatnim lavom” nagrađenom Džarmušovom autorskom delu „Otac Majka Sestra Brat”, koji arapsku premijeru upravo ima na Osmom GFF. Međutim, svi oni koji su zbog nje specijalno doputovali čak iz Kaira, kupili ulaznice i entuzijatski zauzeli mesta u festivalskoj Areni, ostali su pomalo razočarani. Kejt Blančet je kao teme forsirala humanitarne probleme, naraslo izbeglištvo i glad u svetu, kao i probleme raseljenih lica i na tome je istrajala do samog kraja razgovora.

  Oni malo upućeniji znali su da je u El Gunu Blančetova došla pre svega kao ambasadorka dobre volje UNHCR-a, da je specijalni gost graditelja El Gune i osnivača GFF-a – braće Saviris, čija humanitarna „Saviris fondacija za društveni razvoj” čini brojna humanitarna dela i zbrinjava veliki broj izbeglica iz ratom zahvaćenih područja. U to se Blančetova mogla uveriti i tokom posete studentima izbeglicama iz Sudana, Sirije, Somalije, Eritreje i Jemena, čijem inkluzivnom obrazovanju i stručnom osnaživanju mnogo pomaže upravo „Saviris fondacija”. Takođe, tokom posete organizaciji izbegličkih žena vrsnih zanatlija u domenu ručnog rada festivalu, kao i učestvovanju na specijalnoj večeri „Tkanja nade”, posvećenoj odavanju počasti otpornosti izbeglica i jačanju njihovih glasova, tokom koje joj je arhitekta Samih Saviris uručio priznanje „Šampion humanosti” Blančetova je mogla mnogo da sazna o saradnji ovdašnje fondacije sa UNHCR. O tome je govorila i dr Hanan Hamdan, predstavnica UNHCR-a, rekavši između ostalog: „U vreme kada globalna pažnja na Sudan opada, glas Kejt Blančet je postao nezamenljiv. Njeno prisustvo u Egiptu dolazi u trenutku kada sukob u Sudanu podstiče najveću krizu raseljavanja na svetu pri čemu je Egipat sada glavna zemlja domaćin više od 1,5 miliona Sudanaca koji su ovde potražili utočište.” Slavna glumica prisustvovala je i potpisivanju

Memoranduma o razumevanju  između Filmskog festivala El Guna, „Fondacije Saviris za društveni razvoj” i UNHCR-a, Agencije UN za izbeglice koji i formalno jača saradnju na podizanju svesti i zalaganju za prava izbeglica kroz različite platforme festivala. Potpisivanje ovog memoranduma svakako jača poziciju El Gune ne samo kao kulturnog centra, već i kao platforme za dugoročna partnerstva koja pokreću uticaj u stvarnom, a ne samo filmskom svetu.

– Prečesto se izbeglice definišu po onome što su izgubile, a ne po tome ko su. Ali gde god sam putovala sa UNHCR-om, srela sam izvanredne pojedince. Oni traže priliku. Žele da doprinesu, da obnove, da pripadaju. Nagrada „Šampion humanosti” je samo podsetnik na to koliko još toga ima da se uradi. Hajde da svi podržimo humanitarni rad na bilo koji način. Sada nije vreme da skrećemo pogled, jedna je od mnogih izjava Kejt Blančet koja se tokom jednočasovnog razgovora prisećala i svojih iskustava sa izbeglicama u Jordanu, Libanu, Bangladešu, Južnom Sudanu i Ugandi. Takođe je govorila o moći filma da osvetli humanitarne krize, ali i značaju svoje ambasadorske funkcije.

– I kroz ovaj projekat podržavam mlade tražioce azila i izbeglice da nekako obnove svoje živote, da steknu veštine, takođe i psihološku podršku. Ja sam majka četvoro dece, i brižno čuvam mnoga pisma koja su mi izbeglička deca napisala. Jedno od njih mi je stiglo od dvanaestogodišnjeg sudanskog dečaka Abdelrahmana Ahmeda i u njemu piše: „Nedostaje mi moj dom u Sudanu, zvuk moje majke kako me doziva ujutru. Nedostaju mi moji prijatelji iz komšiluka i naše igre ispod drveta posle škole. Nedostaje mi miris kiše koja natapa zemlju i smeh naših komšija uveče. A ovde se sve oseća drugačije. Niko ne zna naše priče, niti naše pesme. Želim da se jednog dana vratim da ponovo sviram na ulicama svoje zemlje”, govorila je Blančetova.

 Ona je bila veoma detaljna u iznetim brojkama stradalnika i životno ugroženih u ovom delu sveta, osvrćući se i na „zatvaranje australijskih granica i mnogo te užasne retorike”, koja se, kako je rekla, u njenoj zemlji može čuti na temu izbeglica i tražilaca azila. Odgovarajući na neka od pitanja moderatora sesije Blančetova je objasnila i svoje motive za produciranje televizijske serije „Bez državljanstva” (ona odavno ima i svoju producentsku kuću), govorila i o moći dokumentarnih filmova, ističući da su „film i televizija, taj oblik pripovedanja, provokativniji i inspirativniji, jer možete koristiti metaforu na način da zabavite ljude, ali i da opovrgnete njihove možda već postojeće predrasude o stvarima, ali ni film ni televizija nisu obrazovni mediji, već se humanosti treba učiti od malih nogu u porodici i u školi”. Na pitanje koji je najbolji način da se izvan ekrana osvetli ono što je važno, a tiče se oblikovanja narativa, inspirisanja empatije i mobilizacije ljudi, glumica je rekla:

– Da, čudno je što ne vidim razliku između toga da budete glumac i da budete humanitarac, jer mislim da biti glumac treba da ljudima odražava čudno, zbunjujuće stanje koje znači biti čovek. Mi sebe smatramo tako jedinstvenim pojedincima, ali naša iskustva nisu monolitna. Ono što je snažno živo u filmskoj industriji je način na koji stvaramo posao. Mislim da smo inherentno saradljivi. Uvek surfujemo kroz neizvesnost i sumnju. I morate biti sumnjičavi da biste bili uspešni i morate biti intenzivno radoznali za svet oko sebe. I morate biti odgovorni i za sebe i za druge. Više od milion i po ljudi širom sveta je raseljeno i ja ne mogu ostati nema pred ovom činjenicom.

Fizički neprepoznatljiva u liku Tim

El Guna ‒U drugoj priči iz venecijanskim „Zlatnim lavom” nagrađenog Džarmušovog triptiha „Otac Majka Sestra Brat”, Kejt Blančet je u ulozi Timotee zvane Tim, starije kćerke osione i dominantne majke, a inače slavne spisateljice (tumači je Šarlota Rempling), fizički gotovo neprepoznatljiva. Njena Timotea je pokorna, učtiva i opsesivno organizovana i precizna, za razliku od svoje sestre Lilit (Viki Krips) koja je zauvek ostala „divlje dete” i majčina miljenica.

 Na svetskoj premijeri u Veneciji Blančetova je o ovakvoj svojoj ulozi rekla i sledeće: „Timotea nije mamino najvoljenije dete, možda i zato što je očigledno da bi u svemu želela da bude kao ona i da je kopira u svemu. Ali, ono još važnije, Timotea je primer kako se čovek ponaša kada nije okružen najbližim članovima svoje porodice. Džim Džarmuš je kreirao njen univerzum na tako sjajan i duhovit način i ja sam mu na tome zahvalna.”