„Plo­do­vi Ra­đe­vi­ne",u slavu poljoprivrede

Kru­panj – Ka­da se je­se­nje sun­ce spu­sti nad Ra­đe­vi­nom i va­zduh za­mi­ri­še na pe­če­nu pa­pri­ku, dim i ze­mlju ko­ja da­je, zna se da je vre­me za „Plo­do­ve Ra­đe­vi­ne”, ma­ni­fe­sta­ci­ju ko­ja već vi­še od de­ce­ni­je, tre­će ne­de­lje u ok­to­bru, oku­plja lju­de ko­ji­ma je ze­mlja na­čin ži­vo­ta, a ne sa­mo iz­vor pri­ho­da.

Ove go­di­ne vi­še od 100 iz­la­ga­ča na pla­tou is­pred Bi­bli­o­te­ke „Po­li­ti­ka” u Krup­nju pred­sta­vi­lo je naj­bo­lje iz svog do­ma­ćin­stva: krom­pir, bun­de­vu, do­ma­će su­ho­me­sna­te pro­iz­vo­de, ko­la­če, si­re­ve, med, kao i do­ma­ći aj­var ko­ji mi­ri­še na de­tinj­stvo. Po­red bo­ga­tog ga­stro­nom­skog pro­gra­ma, pa­žnju su pri­vu­kle i iz­lo­žba sta­rih „fi­ća”, kao i naj­no­vi­ja po­ljo­pri­vred­na me­ha­ni­za­ci­ja na­me­nje­na oni­ma ko­ji u ovoj br­do­vi­toj obla­sti sva­ko­dnev­no vo­de bor­bu sa ze­mljom, vre­me­nom i tr­ži­štem.

U cen­tru pa­žnje, kao i sva­ke go­di­ne, bi­lo je tak­mi­če­nje u ve­li­či­ni plo­do­va. Naj­ve­ća bun­de­va, de­lo Ne­na­da Ne­ško­vi­ća iz Ko­staj­ni­ka, te­ži­la je 35,8 ki­lo­gra­ma, dok je naj­krup­ni­ji krom­pir, te­žak 1,3 ki­lo­gra­ma, uz­ga­jio Dra­go­slav Ga­jić. Po­seb­no pri­zna­nje pri­pa­lo je i udru­že­nju „Pe­čur­ka” iz Mač­kov­ca za glji­vu te­šku 686 gra­ma.

„Ove go­di­ne je si­gur­no re­kord­na po­se­ta”, ka­že Mla­den Ste­fa­no­vić, pred­sed­nik op­šti­ne Kru­panj. „Po­če­li smo kao ’Da­ni krom­pi­ra’ pre 12 go­di­na, a da­nas su ’Plo­do­vi Ra­đe­vi­ne’ po­sta­li sim­bol jed­nog kra­ja. Ov­de se sla­vi rad, po­ro­dič­na tra­di­ci­ja i ve­za čo­ve­ka sa pri­ro­dom.”

Ipak, iza ša­re­nih štan­do­va i osme­ha kri­je se du­blja po­ru­ka, ko­li­ko je va­žno pru­ži­ti po­dr­šku ma­lim po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma, ko­ji svo­jim ru­ka­ma odr­ža­va­ju ži­vot u se­li­ma, u kra­ju gde su zi­me du­ge, a ze­mlja tvr­da. U vre­me­nu ka­da in­du­strij­ska pro­iz­vod­nja sve vi­še po­ti­sku­je do­ma­će pro­iz­vo­de, ova­kve ma­ni­fe­sta­ci­je po­sta­ju me­sto gde se vred­nu­je kva­li­tet, a ne ko­li­či­na, gde se lju­di po­ve­zu­ju i pre­po­zna­ju po svom ra­du.

Za mno­ge iz­la­ga­če ovo ni­je sa­mo pri­li­ka za pro­da­ju već i za raz­go­vor, sa­vet, no­vo po­znan­stvo. Za po­tro­ša­če je pod­set­nik da iza sva­ke te­gle me­da ili aj­va­ra, sva­ke ma­li­ne, bun­de­ve i sva­kog krom­pi­ra sto­ji ne­či­ja po­ro­di­ca, ne­či­ji dan u po­lju i ne­či­ja ve­ra da trud još uvek ima smi­sla.

Pre­pu­ne te­zge vo­ća, po­vr­ća i do­ma­ćih pro­iz­vo­da sve­do­či­le su o bo­gat­stvu Ra­đe­vi­ne, ali i o sna­zi lju­di ko­ji upr­kos te­škoj sva­ko­dne­vi­ci osta­ju ver­ni ze­mlji. Jer upra­vo se ov­de, u su­ro­vim pre­de­li­ma Ra­đe­vi­ne i Azbu­ko­vi­ce, gde se čo­vek upor­no bo­ri sa ka­me­nom i su­šom, ra­đa ono naj­či­sti­je što Sr­bi­ja ima, plo­do­vi ra­da, po­no­sa i upor­no­sti.

Za­to „Plo­do­vi Ra­đe­vi­ne” ni­su sa­mo iz­lo­žba već i pod­se­ća­nje da se naj­ve­ći ka­pi­tal jed­nog kra­ja me­ri lju­di­ma ko­ji ga ne na­pu­šta­ju.