Galaktički Internet

Da li su vazemaljski hakeri (ako ih, uopšte, ima) prisluškivali Zemljane koji su nedavno poslali prve poruke u svojem kosmičkom dvorištu?

Posle više od decenije razmišljanja i razmatranja, uspostavljena je međuplanetarna razmena podataka ili interplanetarni Internet, a pod okriljem Nacionalne svemirske i vazduhoplovne agencije (NASA). Udareni su temelji galaktičkoj računarskoj mreži koja će budućim svemirskim putnicima i naseljenicima koristiti kao što je precima zemaljska.

Zamišljen kao bežična „digitalna autostrada”, on će povezivati raznorazne razbacane svemirske letelice i automatska kopnena vozila sa Zemljom – od najbližijih suseda plavozelene planete do najudaljenijih kutaka Sunčeve porodice – objedinjujući sve novoposlate u jedinstvenu „svemirsku mrežu” (Deep Space Network). Da bi protok digitalnih „nula” i „jedinica” nesmetano tekao, stručnjaci su morali da osmisle novi protokol (jezik kojim se računari sporazumevaju) – nalik TCP/IP-iju koji već četrdesetak godina opslužuje postojeći Internet na Zemlji – nazvavši ga DTN, što u slobodnom prevodu označava „umrežavanje koje podnosi kašnjenje” ili, u skorije vreme odomaćeno, „umrežavanje koje podnosi prekide”. (I u jednom i drugom slučaju, naravno, imaju se u vidu ogromna rastojanja koja prevaljuju poruke u oba smera).

Skup pravila i načela (TCP/IP) koji upravlja Internetom smišljen je da priušti stalni prenos od jednog do drugog kraja mreže, i zadovoljava potrebe na našoj planeti. Ali nije sasvim podesan za vezu Zemlja-Mars, jer od odaslate do primljene poruke protekne gotovo 20 minuta; uz pretpostavku da na jednom i drugom kraju postoji antena.

Nasuprot tome, DTN je učinjen pametnim da sam odlučuje kada će da sačuva i prosledi podatke: ako se protok prekine, robot na Marsu smesta vrati pošiljku na Zemlju izbegavajući da se bez potrebe zadržava negde na putu. Zato je bilo neophodno sprovesti nekoliko godina temeljnih ispitivanja na osetljivim zadacima, a pored ostalog u razmeni podataka između Pentagona i ratišta u stvarnim uslovima.

Najuzbudljivija provera upriličena je krajem minule godine: letelica „Razorni udar” (Deep Impact) je, prethodno usnimivši kometu Tempel-1 2005. godine, nastavila let u susret repatici Hartli-2 kojoj će se približiti 2010. Sada je od nas daleko, otprilike, 40 miliona kilometara. NASA je nekoliko puta odaslala poruke do letelice koja ih je vratila, što je potvrda da „svemirska mreža” propušta podatke u oba smera bez ikakvih smetnji. U ovom času čine je pomenuti svemirski brod i nekoliko računara, od kojih jedan oponaša kameru u automatskom vozilu na Marsu.

U postavljanje „galaktičkog Interneta” od 1999. godine uključeni su izvesni stručnjaci koji su učestvovali u nastajanju Arpaneta tri decenije ranije, prethodnika svetske računarske mreže, a najpoznatiji je Vinton Serf koga, inače, nazivaju „ocem Interneta”.

Namera je veoma jasna: novi protokol mora da obezbedi da digitalni podaci automatski jure tamo-ovamo bez ikakvog ometanja, uz zadocnjenje koje je uobičajeno na velikim razdaljinama. Prvo stalno čvorište (kompjuter) izvan Zemlje u koje će stizati (i odakle će se vraćati) poruke proradiće već ove godine i nalaziće se na Međunarodnoj svemirskoj stanici. S posadom će se isprva dopisivati samo ovlašćeni zvaničnici NASA, obični stanovnici moraće da čekaju ko zna koliko godina da svoje poruke (e-mail) na nove svemirske adrese upute rođacima, prijateljima, poznanicima ili astronautima. Najverovatnije tek kada najraniji naseljenici stignu na Mesec ili Mars.

Hoće li „svemirski Internet” patiti od istih boljki kao i zemaljski?