Kompjuterski softver „otkriva" pogoršanje rada srca kod pacijenata

Srčana slabost, bolest koja pogađa sve veći broj ljudi, više se ne leči samo lekovima, već i definisanim utvrđenim „podacima”. Zahvaljujući novim digitalnim alatima i softverima koji omogućavaju ranu dijagnostiku i praćenje pacijenata u realnom vremenu, lekari danas mogu da prepoznaju pogoršanje mnogo pre nego što do njega dođe.

U Institutu za kardiovaskularne bolesti Vojvodine (IKVBV) u Sremskoj Kamenici razvijen je i primenjuje se specijalizovani softver za praćenje pacijenata sa srčanom slabošću, jedinstven u regionu. Na njegovom razvoju radili su stručnjaci IKVBV u saradnji s domaćim IT timovima i istraživačima iz oblasti kardiologije, s ciljem da se objedine svi relevantni podaci o pacijentu, od laboratorijskih nalaza i ultrazvuka srca do terapije i kliničkog toka bolesti.

– Razvijen je sistem za podršku kliničkom odlučivanju koji pomaže lekarima u prepoznavanju i dijagnostikovanju srčane slabosti s očuvanom takozvanom ejekcionom frakcijom. Softver se zasniva na preporukama Evropskog udruženja kardiologa i koristi parametre koji se rutinski mere, morfološke i funkcionalne ehokardiografske pokazatelje, nivo biomarkera NT-proBNP i podatke s EKG-a (posebno prisustvo atrijalne fibrilacije). Automatskim sabiranjem ovih podataka algoritam daje lekaru sugestiju o mogućem postojanju srčane slabosti s očuvanom ejekcionom frakcijom (HFpEF-a). Time se znatno olakšava dijagnostika i omogućava ranije uvođenje terapije koja menja tok bolesti – objašnjava prof. dr Anastazija Stojšić Milosavljević, kardiolog u Institutu za kardiovaskularne bolesti Vojvodine, dodajući da je ova metoda razvijena u saradnji s inženjerom Goranom Remerom, koji više od 30 godina prilagođava bolnički sistem potrebama lekara i pacijenata, ali i uz podršku prof. dr Aleksandra Redžeka i prof. dr Milovana Petrovića, koji su kao direktori uvek podržavali ovakve inovacije.

Više od 64 miliona ljudi širom sveta živi sa srčanom slabošću. Iako pouzdani nacionalni podaci za Srbiju još nisu dostupni, na osnovu prevalence srčane slabosti u opštoj populaciji Evrope od 1,7 do 2,3 odsto i više procenjuje se da više od 120.000 osoba u našoj zemlji trenutno ima ovo oboljenje. Simptomi srčane slabosti često su nespecifični – umor, nedostatak snage i daha, gušenje, „glad za vazduhom”, bol u grudima, vrtoglavica ili nesvestica, pa bolest neretko ostane neprepoznata u ranoj fazi. S druge strane, srčana slabost ima ozbiljnu prognozu, svaki drugi pacijent ne preživi duže od pet godina nakon postavljanja dijagnoze. Iako se u javnosti češće govori o malignim bolestima kao najopasnijim, statistike pokazuju da je teret srčane slabosti veliki.

– Rano otkrivanje srčane slabosti ključno je za ishod lečenja i kvalitet života pacijenata. Svako srčano oboljenje može dovesti do sindroma srčane slabosti, a rana dijagnoza omogućava pravovremeno uvođenje terapije i sprečava komplikacije kao što su iznenadna smrt, novi infarkt ili česta hospitalizacija. Lečenje ovih bolesnika je kompleksno i zahteva angažovanje ne samo medicinskog tima, već i porodice i društva u celini – ističe dr Stojšić Milosavljević.

Srčana slabost najčešće je bolest ljudi starije životne dobi, oko 10 odsto starijih od 70 godina globalno ima ovu dijagnozu. Međutim, zabrinjavajuće je što se starosna granica sve više spušta. Savremeni način života, stres i sve češća pojava koronarne bolesti kod mlađih osoba (na primer infarkt miokarda) dovode do povećanja učestalosti srčane slabosti i u mlađoj populaciji. Iako se danas akutni infarkt uspešnije leči, oštećenje mišića koje može zaostati neretko vodi ka razvoju hronične srčane slabosti.

– Od detinjstva sam imao ubrzan puls i povišen krvni pritisak. Na fizičkom vaspitanju često sam morao da preskačem vežbe jer bih se brzo zamarao. Vremenom su se tegobe pogoršavale, radio sam stresan posao, često putovao, ishrana mi nije bila uredna, dobio sam i povišen šećer u krvi, a s njim i višak kilograma. U jednom trenutku puls mi je bio oko 110, pritisak 180/110. Kad sam došao kod doktorke, ustanovljeno je da mi je srce uvećano, a parametri su mi bili ozbiljno poremećeni. Dobio sam terapiju novim lekom koji reguliše nivo šećera u krvi, ali povoljno deluje i na srce i funkciju bubrega i ubrzo sam osetio promenu, mogao sam da vozim, da budem koncentrisan i da radim svoj posao koji je veoma zahtevan. Tokom narednih meseci stanje mi se potpuno stabilizovalo. Postepeno sam izgubio 35 kilograma, šećer se vratio u normalu, puls se smirio na 70–80, a pritisak na 120–130/80. Danas živim kao potpuno zdrav čovek, mogu da trčim, plivam, izdržim fizički napor i ne reagujem više na stres kao ranije – istakao je Laslo Lenđel, iz Bečeja.

GLAS PACIJENATA

Borba u kojoj dete ne odustaje, a roditelj nikada ne spava mirno

Povodom obeležavanja Svetskog dana spine bifide i hidrocefalusa, Udruženje „Hisbas” organizovaće humanitarnu modnu reviju „Sport je za sve”, u subotu, 25. oktobra od 19 časova na Dorćol placu u Beogradu. Ova manifestacija ima cilj da podigne svest javnosti o deci koja žive sa spina bifidom, hidrocefalusom i srodnim razvojnim poremećajima, kao i da istakne transformativnu moć sporta i pokreta u njihovim životima. Na pisti će se, rame uz rame, naći deca s invaliditetom i poznate ličnosti iz sveta sporta, umetnosti i medija – svi ujedinjeni u poruci da različitost ne isključuje, već obogaćuje. Da je sport i život – za sve.

Revija je produžetak onoga što svakodnevno radimo u našem Hisbas centru. Kroz manuelne i robotizovane terapije, pomažemo deci da naprave svoj sledeći korak. Sada to želimo da podelimo sa sugrađanima i društvom u celini– da budemo zajedno u borbi za napredak dece kojoj je naša pomoć neophodna.

Kroz reviju inkluzije i zajedništva, članovi Udruženja „Hisbas” žele da pokažu da sport ne poznaje granice – on pripada svima. Tokom događaja, posetioci će moći da pruže podršku Udruženju, putem kju-ar kodova i donatorskih pultova. Sav prihod biće usmeren na besplatne tretmane za decu s razvojnim poteškoćama.

Takođe, 25. oktobra počinje i onlajn kampanja „Doniraj terapiju” na sajtu www.donacije.rs, koja će trajati dva meseca. Svaka donacija donosi terapiju, svaki kju-ar kod znači novi korak.

Moj sin Sergej rođen je sa spina bifidom i hidrocefalusom. Spina bifida je ozbiljna urođena mana razvoja nervnog sistema koja nastaje u prvim nedeljama trudnoće, a hidrocefalus – stanje povećanog pritiska usled nakupljanja tečnosti u mozgu – često je prateći problem. Posledice su teške i dugoročne: problemi s pokretljivošću, inkontinencijom, višestrukom ometenošću u razvoju, kao i potrebom za čestim operacijama i dugotrajnim terapijama.

Biti dete sa spina bifidom ili hidrocefalusom znači svakodnevno se boriti – za pokret, za terapiju, za dah. To je borba u kojoj dete ne odustaje, ali i borba u kojoj roditelj nikada ne spava mirno. Moj sin Sergej rođen je s ovim oštećenjem, i već za ovih 18 godina imao je više od 10 operacija, a nakon poslednje više ne može samostalno da diše, već 24 sata koristi kiseoničku potporu, ima kanilu i hrani se na gastrostomu. Naš život ne može se rečima opisati, koliko je samo straha, tuge, suza stalo u ovih osamnaest godina, a opet, presrećni smo što imamo Sergeja. On nas je učinio boljim i plemenitijim ljudima i za nas je on, pored mlađeg sina, najvrednije blago koje imamo.

U ovoj borbi mi nismo samo majke i očevi. Mi smo terapeuti, negovatelji, vozači, logističari, administratori, osobe koje umorno stoje na šalterima brojnih institucija, ministarstava, bolnica, školskih uprava, socijalnih ustanova. Mi smo borci – ne samo za prava svoje dece, već i za sopstveno dostojanstvo, koje se, negde usput, izgubilo u vrtlogu neprekidnih nedaća. Postali smo nevidljivi – za sistem, za institucije, pa često i za sopstveno okruženje. Nakon Sergejevog rođenja, pružala sam neprekidnu negu i prisustvo, dan i noć. Bile su to godine agonije i tuge, često borbe za život, strahovanja da li će Sergej i sutra biti u našem životu. Bilo je trenutaka kad sam shvatila da u sebi imam nadljudsku snagu, jer kada je u pitanju život tvog deteta, jednostavno ne postoji opcija da odustaneš. Bilo je i radosti, sreće što te razume, što i sam pravi anegdote zbog kojih se smejemo danima.

U poslednje tri godine tata koristi bolovanje za negu deteta, jer jedna plata u domaćinstvu nije dovoljna ni za najosnovnije – račune, hranu, troškove života. A tu su i dodatni izdaci: fizioterapije, logopedski tretmani, lekovi, aparati, koji su neophodnost njegovog života. Porodice poput naše svakodnevno hodaju po ivici – emotivnoj, fizičkoj, finansijskoj. Mnoge se raspadaju pod teretom brige, iscrpljenosti i neizvesnosti. Stres postaje konstanta, a zdravlje roditelja je i samo na izmaku. Zato se zalažemo za donošenje zakona roditelj-staratelj, koji bi roditeljima dece s najtežim oblicima invaliditeta obezbedio minimalnu finansijsku sigurnost, priznanje njihove uloge, kao i dostojanstvo koje zaslužuju.

Članovi Udruženja „Hisbas” veruju da se prava inkluzija ne dešava u izolovanim prostorima, već u društvu koje uvažava, pomaže i ne okreće glavu. Samo zajedničkim naporima – građana, institucija, kompanija i države – možemo stvoriti društvo u kojem svako dete ima pravo da se kreće, raste, razvija i bude voljeno.

Nadamo se da će mnogo ljudi doći 25. oktobra da podrži Udruženje „Hisbas” u naporima da deci s različitim oblicima invaliditeta obezbedimo besplatne terapije. Podržite akciju „Doniraj za terapiju”!