VI kao psihoterapeut – spas ili rizik

Psihoterapijski četbotovi danas su među najčešćim oblicima korišćenja veštačke inteligencije (VI). Njihova sposobnost da vode razgovor, pruže osećaj razumevanja i topline donosi brojne koristi, ali i izazove. Izvesno je da je u savremeno doba potražnja i potreba za psihološkom podrškom daleko veća od njene dostupnosti, pa je korisnost alata veštačke inteligencije neupitna za one osobe koje nisu u stanju da za takav tip usluge izdvoje novac. Za mnoge korisnike, četbotovi predstavljaju podršku u suočavanju sa stresom i svakodnevnim problemima, ali kod osoba sa mentalnim poremećajima mogu predstavljati ozbiljan rizik. Zbog toga međunarodne asocijacije mentalnog zdravlja zagovaraju ideju da se veštačka inteligencija ograniči ili koristi u situacijama za konsultacije sa opštom, nekliničkom i materijalno ugroženom situacijom, istaknuto je na panelu pod nazivom „AI kao psihoterapeut: spas ili rizik za mentalno zdravlje”, koji je nedavno održan u Muzeju nauke i tehnike. 

„Nije novost da živimo neku novu realnost. I još manje je upitno da profesionalci mentalnog zdravlja neprestano treba da grade novu osetljivost na te promene. Tako je i upotreba VI u psihoterapiji nova realnost na koju je neophodno da se adaptiraju i klijenti i terapeuti. I kao u svakoj adaptaciji, potrebno je da se suočimo sa brojnim pitanjima i izazovima, koji u ovom slučaju gotovo sasvim proističu iz činjenice da korisnik usluge psihološkog tretmana ne komunicira sa čovekom. Iako osobe koje koriste VI kao psihoterapeuta često kažu da je on empatičan, važno je razumeti da veštačka inteligencija nije empatična, već izgovara empatične rečenice, zbog čega veliki broj osoba kaže da je ona previše servilna. Psihoterapija je građenje odnosa između dva živa bića, a psihoterapeut je svedok naše psihičke promene u jednom sigurnom i nekritikujućem okruženju. Nemamo definitivan odgovor na pitanje koliko je Čet dži-pi-ti terapija efikasna, jer postoji veliki broj psiholoških škola i pravaca i mi ne možemo da znamo šta je VI sve pročitala i iz koje psihoterapijske škole nam daje odgovore”, istakla je Snežana Milenković, direktorka Centra za primenjenu psihologiju.

Ona je objasnila da je suština u činjenici da se terapijski odnos dosledno pokazuje kao glavni opšti faktor terapijske promene, čiji kvalitet učestvuje od 40 do 60 odsto u ukupnoj efikasnosti psiholoških tretmana. Ukratko – odnos između klijenta i psihoterapeuta je taj koji leči, a on se, između ostalog, sastoji od razmene neverbalnih komunikacionih sadržaja između terapeuta i klijenta. Istraživanja govore da su onlajn terapije u proseku 15 do 30 odsto manje efikasna od psihoterapije uživo, upravo zbog manjka ovih informacija i poteškoća direktnog uspostavljanja kontakta pogledom.

„Da bi Čet dži-pi-ti bio kompetentan terapeut, potrebno mu je da pre svega sprovede opsežan anamnestički i dijagnostički intervju, te da na osnovu integrisanih podataka dizajnira individualizovan tretman svakom pojedinačnom klijentu. A to u ovoj fazi njegovog razvoja izostaje”, zaključila je Milutinovićeva.

Ljubiša Bojić, futurolog iz Laboratorije za digitalno društvo Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, istakao je da je zavisnost reč koju obično povezujemo sa supstancama, kockom ili društvenim mrežama.

„Međutim, pred nama se rađa nova, tiša i podmuklija forma zavisnosti, a to je zavisnost od veštačke inteligencije. Ona ne miriše, ne svetli, ne košta mnogo – naprotiv, deluje kao prijatelj koji nam pomaže, razume nas i nikada ne sudi. I baš zato je toliko opasna. VI ne nalazi se više samo u kompjuterima i telefonima. Ona je postala nevidljiva infrastruktura naših misli i emocija. Pomaže nam da napišemo imejl, odaberemo pesmu, rešimo dilemu, a sve to uz osmeh digitalnog asistenta koji nikada ne gubi strpljenje. U toj svakodnevnoj udobnosti krije se suština problema – polako prestajemo da primećujemo koliko smo joj zapravo prepušteni. Poput „žabe u loncu” iz poznate metafore navikavamo se na sve topliju vodu. VI sistemi su dizajnirani da nas zadrže što duže uz ekran. Oni uče šta volimo, kada smo ranjivi i čime mogu da nas nagrade. Na taj način stvaraju tzv. „petlju angažmana”, niz emocionalnih mikro-nagrada koje hrane našu potrebu za potvrdom i pažnjom. To je isti mehanizam koji pokreće kockara da klikne još jednom, samo što ovde ne igramo protiv mašine – igramo sa njom. To se zove ponašajna zavisnost – nije potrebna droga da bi mozak počeo da reaguje kao da jeste na nekoj supstanci”, upozorio je Bojić.

On je dodao da sve više korisnika danas razvija emotivnu povezanost sa veštačkom inteligencijom, a aplikacije koje nude „AI devojke”, „AI momke” i „AI prijatelje” već imaju milione korisnika širom sveta. Ljudi kroz njih traže utehu, podršku i razumevanje koje im u stvarnom životu često nedostaje. U digitalnom svetu, ovi algoritamski partneri su uvek prisutni, strpljivi i prilagodljivi, bez nesuglasica, odbijanja ili osude.

„Zavisnost od AI je, zapravo, zavisnost od udobnosti. Svaki put kada biramo lako umesto duboko, kratko zadovoljstvo umesto duge misli, korak smo bliže svetu u kojem nas algoritmi ne zarobljavaju silom, već udobnošću. To je ropstvo bez lanaca, zato što ga sami želimo”, zaključio je Bojić.