Prijatelje sam gubila kada mi je išlo dobro u životu

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Divna Milovanović, novinarka, trener ličnog razvoja i psihoterapeut pod supervizijom, koja živi u SAD.

Nakon završenih osnovnih studija novinarstva i komunikologije, odlučila je da svoje usavršavanje nastavi edukacijom iz oblasti integrativne psihodinamske psihoterapije. Osnivač je brenda „Pozitivna stvarnost”, a fokus njenog rada je osnaživanje žena, rad na njihovom samopouzdanju, uspostavljanju zdravih odnosa i kreiranju života po sopstvenoj meri. Ujedno je veoma uspešan tekstopisac i kompozitor. Smatra da je rad na ljudskoj duši njena istinska svrha, a nesagledivi ljudski potencijali doživotna motivacija.

– Mislim da svi danas pomalo živimo lažnim životom, jer ono što prezentujemo na društvenim mrežama, čak i ako nije neistinito, nikada nije kompletan naš život, tako da mi živimo u vremenu kada su sreća, lepota, uspeh, bogatstvo postali neka vrsta imperativa i, hteli mi to ili ne, svi trčimo trku, tako da je taj lažni život postao deo naše stvarnosti. Ali, postoje ljudi koji su u potpunoj negaciji, koji baš predstavljaju suštu suprotnost... Dobro je da se „otvorimo” i na neke probleme i teme koji nisu baš toliko prijatni, ali kada o njima progovorimo zaista počinju da se sagledavaju i rešavaju na drugačiji način. Nemojte da dozvolite da vas društvene mreže, ta iluzija da smo svi srećni, da svi prebolevamo raskide i razvode u roku od jednog dana, jednim izlaskom ili odlaskom u šoping, navedu da pomislite da nešto s vama nije u redu, jer vam je potrebno vreme da odbolujete. Jedini način da se nešto prevaziđe jeste da se odboluje. Sve ostalo je samo zatrpavanje, nešto što će vas kasnije sustići – istakla je Milovanovićeva.

Njen stav je da u životu uvek najskuplje platimo neke „jeftine” ljude.

– U životu uvek platimo, pa i preplatimo, „jeftine” ljude, zato što ulazimo u odnose s osobama koje ne mogu da nam pruže ono što je potrebno, prvenstveno mislim na poštovanje, na prihvatanje, na iskrenost... Na kraju su ti odnosi emotivno najskuplji, a paradoks je da često u te odnose imamo potrebu da ulažemo baš zato što želimo da nekog popravimo ili zato što se nadamo nekoj promeni. Do momenta kad se oslobodimo i kad se desi neka naša promena, potrebno je da izgubimo nadu. Nadu inače svi smatramo nečim pozitivnim, ali u nekim odnosima ona može da bude krajnje destruktivna, jer ako se stalno nadamo promeni koja se nikada ne dešava, mi ostajemo zarobljeni. Zato moramo da prestanemo da se nadamo nekoj promeni nabolje kod osobe koja ne pokazuje interesovanje da se promeni, kako bismo taj odnos mogli da pustimo. Ukoliko ulazimo u neki odnos s idejom da neko treba da se promeni, to je već pogrešna postavka. Žene često imaju tu fantaziju da će svojom posebnošću, svojom ljubavlju, nekog promeniti. I tu onda nastaje igra bez granica, a što više vremena prolazi, što više truda uložimo, nama je teže da iz tog odnosa odemo, a promena se ne dešava. Gde to sve vuče korene? U nekim ranijim odnosima, koje mi popravljamo kroz taj partnerski. Uglavnom je to odnos s roditeljima, gde negde i odaberemo partnera koji ima slične osobine, mane ili nas na sličan način povređuje, u nadi da će ovog puta biti drugačije. Potrebno je odustati od te ideje da će naša prošlost biti drugačija, prihvatiti da su neke stvari nepopravljive, da je – koliko god se mi trudili, bili savršeni u tom odnosu, davali – nemoguće promeniti drugu osobu. A to je najteže, zato što smo nekako učeni da naš trud mora da dovede do nekog rezultata, a nekada ne dovede. Dobro se ne vraća uvek dobrim. Apsolutno je važno davati dobro, ali je još važnije birati kome.

I to je ono što ljudima koji su empatični jako teško pada, to postavljanje granica. Važno je da naučimo da prepoznamo kome treba da dajemo, a kome ne treba. A ljudi koji imaju tu potrebu za davanjem često su vrlo neselektivni. Daju bilo kome, svima, u nadi da će oni shvatiti. Često se dogode razočaranja i onda pogrešno zaključimo da ne treba biti dobar, da se ne isplati biti dobar, a zapravo se vrlo isplati biti dobar, ali je važno birati kome šta dajemo, u kojoj meri, do koje mere, kada, kako, na koji način. Tu je zapravo potreban dublji rad na ličnim granicama – pojasnila je Milovanovićeva.

Stvar s kojom moramo da se pomirimo jeste da nema pošteđenih kojima se ne dešavaju loše stvari, samo je važno da naučimo kako da ih prevazilazimo, kako da se nosimo s njima, da prihvatimo da je to život. – Život su i loše stvari, koliko god nas društvene mreže učile drugačije, moramo da naučimo da neke stvari možemo da izbegnemo. Život je i to da nekog izgubiš, život je nekad i surov, i to vrlo često. Ali je zato važno da jačamo unutrašnje kapacitete. To je kao u onoj priči kad se ptica plaši da sleti na neku granu da se ne bi slomila, a zapravo samo treba da veruje u svoja krila. Lomiće nam se grane, ali ako verujemo u svoja krila i ako znamo da su dovoljno jaka, i ti padovi neće da budu totalni – dodala je Milovanovićeva.

U podkastu je otkrila i da je prijatelje gubila kad joj je išlo dobro u životu.

– Isključivo sam ih gubila kada mi je išlo dobro. Ne kažem da je to pravilo, ali meni se to dešavalo da kada mi je loše – nekako su svi tu, vole ljudi da budu tu za druge, ne uvek zato što su dobri, nego zato što vole da vidiš da patiš... Tako hrane sliku o sebi govoreći sebi da su dobri, da su tu za nekoga kome je loše, a ujedno se teše kako njihove muke nisu tako strašne... Naravno, tu su i ljudi koji ti žele dobro, ali neki se i malo hrane i naslađuju, popravljaju sliku o sebi tvojom nesrećnom ili nepoželjnom situacijom. Kada ti je dobro, tu se onda apsolutno vidi ko je ko. Ako oni koji su bili tu kada ti je loše ne mogu da podnesu to što ti je dobro, onda je jasno da to nije nikakav iskren odnos – rekla je Milovanovićeva.

Istakla je da je razvod zapravo bio jedna od najboljih stvari koje su joj se dogodile u životu.

– Mislim da su razvodi, kada ih tako postaviš, uvek najbolje stvari koje nam se dešavaju u životu, zato što kada shvatiš šta nećeš, kada izađeš iz nečega, onda dobiješ potpuno drugačiju percepciju nekih daljih odnosa. Često mi se dešavalo da mi kažu kako mogu da pričam o partnerskim odnosima kada sam se razvela. Ali baš o tome mogu da pričam jer je teško da o toj temi govori neko ko nije imao nikakvo iskustvo. Kada sam pričala o partnerskim odnosima, uvek sam savetovala ženama da ne pristaju na neke stvari. Da sam ostala u braku i pristajala na stvari koje drugima pričam da ne treba da rade, samo da ne bi bilo da sam se ja razvela – ja bih se osećala kao potpuna laž. Nikada se u životu ne bih menjala, odnosno nikada se ne bih vratila na staro. Niko od nas, kad je ulazio u odnos s nekom osobom ili u brak, nije mislio da je to pogrešno. Delovalo ti je tada da je ta osoba za tebe. Nekada se prosto desi razvijanje u različitim pravcima. Zato brak i jeste možda jedan od najkompleksnijih projekata. Meni je neprihvatljivo da budem u odnosu gde se s nekim ne poznajem, gde ne dobijam ono što osećam da mi je potrebno i da sam na to pristala – kaže Milovanovićeva.

Njen recept za srećan život je da treba prihvatiti da u životu ima i sivih i crnih i belih faza i naučiti da od njih napraviš neke svoje boje, jer ti život sam po sebi baca karte, a ti moraš da gledaš šta ćeš od njih da napraviš, šta ćeš sa njima da odigraš. Zapravo je čitava mudrost izvući maksimum iz trenutnih okolnosti. Živite u svakom danu, nemojte da dozvolite da vam se dani pretvore u odrađivanje života, nego udahnite život, koliko god da su nekada dani naporni, ali nemojte dozvoliti da vam život isklizne – rekla je gošća našeg podkasta.

U podkastu je govorila i o pesmama koje je napisala za estradne zvezde, o svom životu u SAD, šta joj najviše nedostaje iz Srbije, o tome kome se poverava kada joj je teško, šta je njena verzija luksuza...

Ćuti i trpi

Činjenica je, kaže naša sagovornica, da kada neko ne postavlja ličnu granicu, a neko ga povređuje, ima strah od napuštanja.

– Ideja da „moram” mnogo toga da praštam, mnogo toga da dajem, mnogo da se žrtvujem, da bih uopšte bila u nekom odnosu, i da na taj način kupujemo ljubav, dovodi do nepostavljanja granice. To je deo našeg balkanskog vaspitanja, da mnogo toga moraš da radiš, da ti govore „ćuti, trpi, nemoj mnogo da talasaš, nećeš naći nikoga”. I onda poverujemo da je način da ostanemo u odnosu da ćutimo, trpimo i da nikada ne izrazimo šta nam je potrebno. Mnogi, nažalost, tako žive i često ljudi ne vide u tome ništa pogrešno. Brak je za mnoge trpljenje. Da bismo postavili granicu, mi moramo da se osvestimo da imamo pravo na nju i da se oslobodimo straha da je nepostavljanje granice jedini način da budemo u nekom odnosu, a to je nešto što zahteva rad. Rečenica „Ćuti, trpi, može i gore” uništila je više života nego sve nesreće i ratovi zajedno. Zašto se ne zapitamo da li može i bolje? Naravno da čovek treba da bude zahvalan i da primećuje šta je dobro u nekom odnosu, nijedan odnos nije idealan, ali ako čitavu svoju komunikaciju s nekom osobom svodiš na trpljenje i smatraš da je ono ključno da bi neki odnos opstao, onda to nije odnos. To je kamen oko vrata i zapravo imamo jedan teret, nemamo ni partnera, ni prijatelja... Granice su dozvoljene i čak poželjne u svakom odnosu, jer granice su tu zapravo da nas zbliže, da nas upoznaju bolje – istakla je Milovanovićeva.

Niko nije pošteđen razočaranja

Kako možemo da prevaziđemo strah od tuđeg mišljenja?

– Ja bih rekla prvo razočaranjem. To je, nažalost, najkraći put kada zaista shvatiš da, koliko god da se trudiš, ne možeš da udovoljiš svima i mislim da većina nas na kraju prođe kroz to. Kada shvatiš da trud nema smisla – jedini način da se zaštitiš jeste da se okreneš sebi i da radiš stvari onako kako tebi prijaju, pa ko se u to uklopi – uklopi se. Ove mlađe generacije možda će biti drugačije, čak mislim da postoji šansa da odu u drugi ekstrem, to je da ih niko drugi ne zanima i da je samo važno šta žele i kako se njima dopada. Srednje i starije generacije vaspitavane su da moraju svakog da „ispoštuju”, da budu fine, da se nikome ne zamere... I na kraju, od svih ljudi preskočimo sebe... Ali onda kada shvatiš da tim ljudima uprkos svom „ispoštovavanju” ne valjaš, to je momenat kada možeš da odlučiš da li ćeš da nastaviš tako dok se potpuno ne „spališ”, ili ćeš da uradiš nešto drugačije za sebe. Niko od nas nije pošteđen ni lažnih prijatelja, ni razvoda, ni razočaranja, ni loših poslovnih odluka... – pojasnila je Milovanovićeva.ANTRFILE3

Žena ne sme da bude „rezervna opcija”

Stav naše gošće je da žene moraju da shvate da nisu došle na ovaj svet da bi bile nečija rezervna opcija, „plan Be”.

– Žene treba da vrate osećaj da vrede i da nema potrebe da pristaju na bilo šta samo da ne bi bile same. Ženi ne treba partner koji nije nju odabrao, ne zato što nije imao druge opcije, ne zato što ga niko drugi nije hteo ili nije mogao da dođe do bilo koga drugog, nego zato što je samo nju hteo u tom trenutku. Nekada je bilo normalno da muškarci osvajaju žene, sada se i to izgubilo i onda se potpuno gubi i taj odnos snaga u partnerskom odnosu, u smislu da uloge više nisu jasno definisane. To je jedan od najvećih razloga zašto veze kratko traju i zašto imamo toliko nezadovoljstva u partnerskim odnosima. Žene jako vole da fantaziraju, da se hvataju za neke „mrvice” i da od toga grade fantaziju, da daju tome neko značenje koje ti postupci uopšte nemaju. Najčešća greška koju žene prave jeste da ulaze u odnose koji nisu uopšte ono što bi one želele, u nadi da će tom nekom promeniti mišljenje time što će biti najlepše, najbolje, najsavršenije, a to se zapravo ne desi nikada. Često se dešava da žene ulaze i u odnose sa zauzetim muškarcima, pa se nadaju nečemu, ili sa muškarcima koji odmah kažu da ne žele vezu. I to je unapred osuđeno na razočaranje. Nemojte ulagati svoje vreme jer obezvređujete i svoje vreme i svoje davanje time što pristajete na toliko malo u nadi da će to postati puno – navodi Milovanovićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU