Ministar odbrane odobrava svaki tekst

Nedelju dana nakon što je većina novinara tradicionalnih američkih medija vratila svoje akreditacije Pentagonu odbivši da potpiše sporazum koji je inicirao ministar odbrane Pit Hegset, a koji zahteva da svaku objavu prethodno odobri vojni zvaničnik, Ministarstvo odbrane SAD saopštilo je da dovodi „novu generaciju” koja je prihvatila te uslove. Dok velike televizije, uključujući čak i Hegsetovog bivšeg poslodavca Foks njuz, više neće imati svoje predstavnike u zgradi Pentagona, zajedno sa velikim publikacijama poput „Njujork tajmsa” i „Vašington posta”, portparol Ministarstva odbrane Šon Parnel izjavio je da će ih zameniti „nezavisni novinari”.

„Novi mediji pronašli su način da zaobiđu laži mejnstrim medija i prenesu prave vesti direktno američkom narodu. Njihov zajednički domet i uticaj daleko su efikasniji i uravnoteženiji od medija koji su sami odlučili da napuste Pentagon”, napisao je Parnel na „Iksu”.

Međutim, tim od 60 „nezavisnih novinara”, koji čine novi pres-korpus Pentagona, u najvećoj meri se sastoji od medija naklonjenih pokretu MAGA, krajnje desničarskih komentatora i jutjubera poznatih po izrazito protrampovskom sadržaju, dok pojedini samo proizvode sadržaj za društvene mreže. Iako Parnel i pres-služba Pentagona nisu odmah javno objavili imena redakcija koje su pristale na nova pravila , oni su se ubrzo sami pohvalili da su potpisali sporazum. Među njima su Lindell TV, koji je osnovao Trampov saveznik Majk Lindel, kao i nekoliko medija povezanih sa organizacijom Turning Point USA nedavno ubijenog Čarlija Kirka.

Iako su Evropljanima pravila o objavljivanju informacija, pa čak i onih koje nisu „vojna tajna”, sasvim uobičajena, novinarska udruženja na drugoj strani Atlantika tvrde da su nova ograničenja direktno u suprotnosti sa Prvom amandmanom Ustava SAD, koji, između ostalog, garantuje slobodu štampe.

Na primer, postavlja se pitanje šta bi bilo da je novi zahtev Pentagona postojao tokom haotične evakuacije američkog osoblja iz Avganistana pre četiri godine? Novinari bi tada bili pod pritiskom da o povlačenju, koje i sam Donald Tramp redovno opisuje kao „najkatastrofalniji trenutak u američkoj vojnoj istoriji”, izveštavaju onako kako bi Pentagon želeo da to izgleda — kao o herojskom vazdušnom mostu usred haosa. Oni koji su otkrili da je američki dron, tokom te evakuacije, ubio 10 civila, suprotno početnim tvrdnjama Bajdenove administracije da je to bio „pravedan udar”, sada bi, prema novim pravilima, izgubili akreditaciju.

Da su takva pravila postojala ranije, ona bi možda omela i izveštavanje uoči invazije na Irak. Nekoliko zvaničnika u američkoj vladi tada je izražavalo sumnju u tvrdnje predsednika Džordža Buša da irački predsednik Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje — informacije koje su bile označene kao „osetljive” i, u nekim slučajevima, „strogo poverljive”.

Tokom rata u Vijetnamu, novinari koji su skačući iz helikoptera beležili svakodnevnu realnost borbi, sukoba koji se danas smatra pogrešnim od samog početka, rizikovali bi da izgube pristup frontu samo zato što su pisali očigledno: da ono što su videli na terenu nimalo nije odgovaralo optimističnim izjavama američkih vojnih zvaničnika na poznatim „brifinzima u pet po podne”. Ključ američkog vojnopolitičkog novinarstva, još od vremena kada je Tomas Džeferson slao mornaricu u borbu protiv pirata, bio je u poređenju zvaničnih državnih izveštaja sa dokazima, dokumentima i svedočenjima s terena. Tako su novinari opisali propalu operaciju „Zaliv svinja” na početku administracije Džona Kenedija, kao i tajni rat u Kambodži.

Sukob između vlasti i medija oko objavljivanja poverljivih informacija u Americi traje decenijama, a najpoznatiji primer je slučaj Pentagonskih papira iz 1971. Tada je „Njujork tajms” počeo da objavljuje dokumente o Vijetnamskom ratu koji su bili označeni kao „strogo poverljivi”. Vlada je pokušala da zaustavi objavljivanje, pozivajući se na nacionalnu bezbednost. Ipak, Vrhovni sud SAD je presudio u korist novina, potvrdivši da Prvi amandman štiti slobodu štampe i da vlada mora dokazati neposrednu opasnost po zemlju da bi opravdala cenzuru. Odluka je postala pravni kamen temeljac američkog novinarstva, pokazujući da ni najosetljiviji državni dokumenti ne mogu ostati daleko od očiju javnosti. Sve dok Hegset nije odlučio drugačije.