Povelja za savremenu epsku poeziju Ivanu Simonoviću

Aran­đe­lo­vac – U vre­me­nu br­zih pro­me­na ka­da je sa­vre­me­ni čo­vek naj­če­šće otu­đen u di­gi­tal­nom sve­tu, pra­va je ret­kost da po­sto­je lju­di ko­ji su po­sve­će­ni ep­skom stva­ra­la­štvu i ep­skim pe­sma­ma. Ja­sno je da se u nji­ma kri­ju du­bo­ki ko­re­ni vla­sti­tog iden­ti­te­ta, a pe­sme ko­je stva­ra­ju nu­de od­go­vo­re na su­štin­ska pi­ta­nja – ko smo, gde smo, či­ji smo, oda­kle do­la­zi­mo i ko­je su to vred­no­sti ko­ji­ma tre­ba osta­ti ve­ran dok je­si. Je­dan ova­kav stva­ra­lac, Ivan N. Si­mo­no­vić, svo­je po­ro­dič­no gne­zdo svio je 1963. go­di­ne pod­no Ven­ča­ca i Bu­ku­lje, ali svo­je se­lo Me­dev­ce u op­šti­ni Me­dve­đa u Gor­njoj Ja­bla­ni­ci gde se i upo­znao sa ovom vr­stom na­sle­đa, ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vio, ni­ti na­pu­stio.

U znak pri­zna­nja za do­pri­nos u raz­vo­ju i una­pre­đe­nju ep­ske po­e­zi­je i gu­sa­la Dru­štvo gu­sla­ra „Ka­ra­đor­đe” u Kra­gu­jev­cu, do­de­li­lo mu je po­ve­lju ovog ok­to­bra na obe­le­ža­va­nju 45 go­di­na od osni­va­nja dru­štva.

– Ovo je za me­ne ve­li­ko pri­zna­nje, po­seb­no što je sve­ča­nost po­če­la iz­vo­đe­njem mo­je pe­sme – ka­že Ivan Si­mo­no­vić.

Nje­go­vi spe­vo­vi na­la­ze se na dis­ko­vi­ma vr­hun­skih gu­sla­ra, ob­ja­vio je knji­gu pe­sa­ma „Šta bi bi­lo da ni­je gu­sa­la” (2015), zbir­ku pri­ča „Tra­go­vi dav­ni­ne” (2021), ma­da su mno­ge ob­ja­vlji­va­ne i u broj­nim lo­kal­nim ča­so­pi­si­ma i zbor­ni­ci­ma („1804”, „Zma­je­vac”, „Gu­sle”, „Tra­go­vi”, „Iz­log kul­tu­re”). Nje­go­va pe­sma pod na­zi­vom „Ka­ra­đor­đe, vožd Sr­bi­je”, osvo­ji­la je pro­šle go­di­ne pr­vo me­sto na če­tvr­tom struč­nom sku­pu „Sa­vre­me­na ep­ska po­e­zi­ja i gu­slar­sko iz­vo­đe­nje”, ko­ji je or­ga­ni­zo­vao Kul­tur­ni cen­tar Me­dve­đa u kon­ku­ren­ci­ji od 45 pe­sa­ma ko­je su sti­gle iz Sr­bi­je, Cr­ne Go­re i Re­pu­bli­ke Srp­ske.

– Pr­ve pri­če i ep­ske pe­sme pra­će­ne ta­na­nim zvu­kom gu­sa­la čuo sam u mom rod­nom se­lu od mog de­de Se­ku­la, ze­mljo­rad­ni­ka, hra­brog rat­ni­ka, pa­tri­o­te i ro­do­lju­ba. Iako ne­ma­še ni da­na ško­le, bi­ja­še ve­o­ma na­či­tan. Kao ta­kav, bi pri­lič­no ugle­dan ne sa­mo u svom se­lu ne­go i ši­roj oko­li­ni. Kod nje­ga se oku­plja­hu lju­di slič­nog ko­va ko­ji su pri­ča­li o svo­jim do­ži­vlja­ji­ma i pe­va­li uz gu­sle ju­nač­ke na­rod­ne pe­sme. Čim sam sa­znao da po­sto­jim, pa­žlji­vo sam ih slu­šao i za­vo­leo te sta­re lju­de, nji­ho­ve isti­ni­te pri­če i ep­sku po­e­zi­ju pra­će­nu zvu­kom gu­sa­la. Ta lju­bav pra­ti­la me kroz ceo ži­vot, još tra­je, a tra­ja­će do sud­njeg da­na ko­ji ni­je da­le­ko, ali ga ne­ću pri­zi­va­ti – ka­zao je Si­mo­no­vić.

Kao što ep­ska po­e­zi­ja pred­sta­vlja va­žnu spo­nu sa kul­tur­nim na­sle­đem, ta­ko i Si­mo­no­vi­će­vi sti­ho­vi, ali i pro­za, ču­va­ju ko­lek­tiv­no pam­će­nje na­ro­da oda­kle je po­te­kao, pre­no­se­ći vred­no­sti, obi­ča­je i isto­rij­ske do­ga­đa­je no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Nje­go­ve ep­ske pe­sme ve­ći­nom su i sni­mlje­ne, a po­red po­bed­nič­ke o Ka­ra­đor­đu, ope­vao je i dru­ge isto­rij­ske pri­li­ke. Si­mo­no­vi­će­va knji­ga pro­ze „Tra­go­vi dav­ni­ne” pra­va je zbir­ka „ljud­skih sud­bi­na i dra­ma”. Sa­dr­ži me­mo­ar­ske pri­če i aneg­do­te ko­je pred­sta­vlja­ju „pi­sme­ne do­ka­ze” raz­li­či­tih do­ga­đa­ja ko­je je autor do­ži­veo ili čuo ši­rom Šu­ma­di­je, Gor­nje i Do­nje Mo­ra­če, ali i na pro­sto­ru ce­le biv­še Ju­go­sla­vi­je.

Ivan N. Si­mo­no­vić ro­đen je na dan Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja,  20. ja­nu­a­ra 1942. go­di­ne u se­lu Me­dev­ce u ko­je se Iva­nov de­da do­se­lio iz Ja­se­no­va iz­nad ma­na­sti­ra Mo­ra­če u Cr­noj Go­ri. Osnov­nu ško­lu za­vr­šio je u rod­nom me­stu i obli­žnjim Tu­la­ri­ma, a po­sle od­slu­že­nja voj­nog ro­ka u Aran­đe­lov­cu se za­po­slio i ra­dio kao pro­fe­si­o­nal­ni vo­zač sve do pen­zi­o­ni­sa­nja. Ože­njen je, ima dva si­na i če­tvo­ro unu­ča­di. Član je Dru­štva gu­sla­ra „Ka­ra­đor­đe” i uva­žen je kao vr­hun­ski ep­ski pe­snik.

Ma­nje je po­zna­to da je pe­va­nje uz gu­sle kao ele­ment ne­ma­te­ri­jal­nog kul­tur­nog na­sle­đa na pred­log Sr­bi­je upi­sa­no na Une­sko­vu Re­pre­zen­ta­tiv­nu li­stu ne­ma­te­ri­jal­nog kul­tur­nog na­sle­đa čo­ve­čan­stva.