U vrtlozima političkih i ljubavnih zanosa

Nastao prema motivima romana „Una” Mome Kapora, na osnovu koga je Miloš Radivojević 1984. godine snimio ljubavni film, scenski tekst Stevana Koprivice u fragmentarnoj formi i savremenom kontekstu takođe ispisuje jednu ljubavnu priču, sa vrlo naglašenim političkim značenjima. Za razliku od filma, gde ima znatno više uloga, Koprivičinu dramu gradi četiri lika, radnja je sažetija i zgusnutija u razotkrivanju ljubavnog trougla, ali i bolno prepoznatljivih mehanizama manipulacije i kontrole, političkih ucena i zastrašivanja. Protagonista je Mišel Babić, profesor sociologije medija u pedesetim godinama, koji se upušta u vezu sa trideset godina mlađom studentkinjom Unom, ucenjenom od strane državnih službi da pribavi informacije o njemu, kako bi ga uklonili sa pozicija moći. Tekst predstave je veoma izazovan u značenjima, skrojen je od Mišelovih lucidnih monoloških iskaza, podsticajnih misli o savremenoj politici, društvu i medijima, ali i o važnosti ljubavi bez koje smo ništa, kao i od dijaloških scena čiji su akteri, pored njega, Una Vojvodić, studentkinja sociologije medija, Olga Babić, Mišelova supruga, i prorektor Dukić, jedan vrlo reprezentativni tip mufljuza. Scenski tekst je užareno savremen i u pogledu tematizacije studentskog bunta, mladalačke, prirodne želje za društveno-političkim promenama, kao i o naknadnom otrežnjenju, sa udarcima neumoljive stvarnosti.

Probojne političko-filozofske misli se poput metaka ispaljuju na samom početku predstave, u uvodnom monologu izvrsnog Nikole Ristanovskog, u ulozi Mišela Babića, nesvakidašnje snažnog, harizmatičnog, njemu svojstvenog izraza. Zbog oštrih, nervoznih i grčevitih pokreta, ovaj Babić pomalo podseća na Slavoja Žižeka, blisko predanog i strastvenog u izražavanju filozofskih misli. A takav izraz se dosta razlikuje od nastupa Radeta Šerbedžije koji je igrao Babića u Radivojevićevom filmu, kao jednog staloženijeg, možda i rezigniranijeg cinika. Ipak, početna temperamentnost Ristanovskog će se sa razvojem radnje menjati, sazrevati, gasiti, praveći ga mirnijom, racionalnijom, ili dotučenijom osobom. Na tragu često pominjanog Sokrata, platiće cenu za svoje stavove, slobodu i nezavisnost, u vremenu (skoro) obavezne pripadnosti interesnim (političkim) grupama.

Magdalena Mijatović je takođe izuzetno upečatljiva u ulozi Une, koketne, odlučne i drske studentkinje, pronicljive i samouverene, koju ipak osvaja šarm „fucnutog mačora”, profesora Babića, uprkos početnom odbijanju. I njen nastup se razlikuje od igre Sonje Savić koja je izgradila taj lik u filmu, takođe upadljivo suptilnije, nenametljivije. Marko Gvero sa lakoćom i verodostojnošću igra prorektora Dukića, podobnog tipa za svaki režim, ucenjivača koji deluje kroz ujdurme, nameštajući spletke neistomišljenicima. Sena Đorović autoritativno i ubedljivo gradi lik jake i dostojanstvene Olge Babić, koja je ranije prelazila preko Mišelovih afera, želeći da sačuva brak i njegovu poziciju.

Za upečatljivu, stilizovano realističku, vizuelno i muzički intrigantnu režiju Dejana Projkovskog se može reći da donosi estetski iskorak na repertoaru Zvezdara teatra. Scenska rešenja su povremeno vrlo uzbudljiva, opojna, poetična, izlaze iz okvira realizma, što je, na primer, slučaj sa ljubavnim scenama između Une i Mišela, posutim sjajnim zvezdama u noći, dimom snolike osećajnosti, prštećom senzualnošću, ali i simboličkim značenjima, kada Mišel zaneseno svira na Uninom nagom telu, kao na violini. Muzika Gorana Trajkoskog čulno naglašava atmosferu ljubavne i političke opijenosti, dok je kostim Ivane Ristić odgovarajući u realističkoj postavci likova.

Scenografija Valentina Svetozareva je posebno zanimljiva, dinamična i misaono izazovna, usklađena sa promenama tematskog fokusa i osećajnosti radnje. Na početku je pozornica određena mobilnim platformama iz kojih stilizovano izrastaju osobene šume transparenata, kao odjeka studentskih demonstracija (u jednoj sceni će Una biti simbolički zaglavljena u toj šumi). U drugom delu predstave, kada jače prodiru melodramski tonovi, prostor se menja, određuju ga tada providni rekviziti, načinjeni od nekakve plastike ili celofana, jedan kauč, niz jastučića u vazduhu, zavesa koja obmotava scenu. Oni grade neobično elegantan izgled pozornice, ali i poetsko-simbolički smisao; ta providnost se može tumačiti kao nepostojanost, krhkost, kao odraz prirode njihove (privremene) ljubavi. Na završetku predstave, ona šuma transparenata okreće drugo lice, označavajući biblioteku, što se može razumeti kao spoznaja, osvojeno znanje, ili otrežnjenje nakon pijanstva od ljubavnih i političkih zanosa.