Isus koji snima selfije na Poslednjoj večeri, pokojna britanska kraljica kao di-džej, Majkl Džekson u restoranu brze hrane, Merilin Monro koja daje intervju za podkast — samo je mali deo onoga što sada možemo da vidimo na društvenim mrežama, a izgleda stvarno do zapanjujućeg nivoa.

Digitalna revolucija otvorila je vrata neverovatnim mogućnostima — od generativne veštačke inteligencije koja stvara slike iz mašte do videa koji brišu granicu između stvarnosti i fikcije.

Sa pojavom alata kao što je Sora 2, granice stvarnosti se sve više razlivaju. Ovaj napredni sistem veštačke inteligencije, sposoban da generiše hiperrealistične video zapise na osnovu teksta, preplavio je internet deepfake sadržajem.

Digitalna tehnologija i alati za generativnu veštačku inteligenciju danas omogućavaju nešto što je nekada izgledalo kao naučna fantastika – oživljavanje ikona muzike i pop kulture, kao što su Elvis Prisli i Fredi Merkjuri, čiji glasovi, pokreti i lica mogu ponovo da se pojave u novim video zapisima, na koncertima ili u reklamama, i to na neverovatno realističan način.

Veštačka inteligencija analizira hiljade sati originalnih snimaka, fotografija i audio materijala, učeći karakteristične facijalne ekspresije, gestikulaciju i ton glasa. Rezultat su videi u kojima poznate ličnosti deluju potpuno živo i prisutno, iako su napravljeni decenijama nakon njihove smrti.

Korišćenje ovakvih tehnologija u zabavi, reklamama ili hologramskim nastupima već je počelo da menja industriju muzike i filma. Hologramski koncerti Elvisa Prislija i Tupaka Šakura, na primer, privukli su milione fanova širom sveta, a sada VI dipfejk može da stvori sličan efekat i bez fizičkog holograma – samo putem ekrana.

Napredna tehnologija i njena zloupotreba

Moderna tehnologija, čije ime potiče od spoja reči deep learning (duboko učenje) i fake (lažno), nastala je oko 2017. godine, kada su naučnici prvi put pokazali kako napredne vrste neuronskih mreža, pre svega GAN (Generative Adversarial Networks) i ponekad autoenkoderi, mogu precizno da „nauče“ ljudske pokrete, izraze lica i glasove.

U početku su dipfejk videi delovali smešno i amaterski – prepoznatljivo izobličeni i tehnički nesavršeni. Današnji alati poput Sora 2, Runway, Synthesia i Pika, međutim, koriste višeslojne neuronske mreže.

Problem nastaje kada se ova tehnologija ne koristi za umetnost ili zabavu, već za manipulaciju javnim mnjenjem, političku propagandu ili kompromitovanje pojedinaca. Samo jednim klikom danas je moguće stvoriti video u kojem bilo ko može da kaže ili učini bilo šta – od svetskih lidera koji izjavljuju politički zapaljive rečenice, do običnih ljudi čiji se lik zloupotrebljava u lažnim kontekstima, pa čak i u pornografiji.

Stručnjaci upozoravaju da smo već zakoračili u eru u kojoj „dokaz“ u obliku videa više nije dovoljan. Digitalna istina postaje fluidna, a poverenje u vizuelne dokaze nagrizaju sofisticirani algoritmi, koji mogu da repliciraju ljudsko ponašanje do najsitnijeg treptaja oka.

Zbog toga su mnoge zemlje počele da uvode zakone koji regulišu upotrebu dipfejk tehnologije, posebno u predizbornim kampanjama. Evropska unija i SAD već su uvele obavezu da se sadržaj generisan veštačkom inteligencijom mora jasno označiti, ali implementacija ostaje složena, jer je gotovo nemoguće razlikovati dobar dipfejk od stvarnosti bez profesionalnih alata.

@bora2sora7 Best of Sora 2 #sora2 #funnyclips #donaldtrump #aivideo #tranding ♬ Showtime - Skillet

Psihološke posledice

Psihološki efekat lažnih videa, takođe je ozbiljan. Kada se javnost suoči sa sve više lažnih snimaka, dolazi do fenomena koji stručnjaci zovu „informacioni cinizam“ – osećaja da više ničemu ne možemo da verujemo. To vodi do opšte apatije, sumnje u institucije i odbijanja činjenica, jer „ako sve može da bude lažno, ništa nije bezbedno“.

S druge strane, postoji i kreativna strana priče. Mnogi umetnici i filmski stvaratelji koriste dipfejk alate za rekonstrukciju izgubljenih scena, oživljavanje istorijskih ličnosti ili stvaranje vizuelnih eksperimenata, za koje su ranije bili potrebni milioni dolara.

Tako je tehnologija koja je nekada izgledala kao naučna fantastika postala alat u filmskoj produkciji, dostupan svakome ko zna da koristi veštačku inteligenciju.

Ipak, slučajevi poput viralnog talasa koji je pokrenula Sora 2, pokazuju da svet još uvek ne zna da se nosi sa moćima sopstvenog izuma.

Kada video Isusa koji snima selfi u Jerusalimu izgleda jednako uverljivo kao dokumentarac BBC-a, granica između realnog i digitalnog počinje da nestaje.