Goj­ko­vi­ći iz Pot­ko­zar­ja ma­sa­kri­ra­ni su u Ja­se­nov­cu

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Gra­di­ška – Ni­ko­la Goj­ko­vić (83), da­nas pen­zi­o­ner u Ba­nja­lu­ci, ro­đen je po­red pu­ta u Vr­ba­škoj 19. de­cem­bra 1942. go­di­ne, sa­mo dan na­kon što je nje­go­va maj­ka Stoj­na us­pe­la pro­vu­ći se kroz ži­cu i po­be­ći pre­ko Sa­ve u Bo­san­sku Gra­di­šku, is­ko­ri­sti­ti ne­pa­žnju usta­ških stra­ža­ra u lo­go­ru Sta­ra Gra­di­ška, gde je do­spe­la po­sle za­to­če­ni­štva u Ja­se­nov­cu.

Bi­li su zi­ma, sneg i ve­li­ka hlad­no­ća. Pre­ži­veo je za­hva­lju­ju­ći po­mo­ći me­štan­ke Mil­ke Bo­ja­nić ko­ja ih je pri­mi­la u svo­ju ku­ću, pod­lo­ži­la va­tru i zbri­nu­la po­ro­di­lju i be­bu. Nji­ho­vo se­lo Tre­bo­vlja­ni, u Pot­ko­zar­ju, bi­lo je spa­lje­no, a sta­nov­ni­štvo od­ve­de­no u lo­gor. Svu­da, sa­mo pu­stoš i pa­lje­vi­na.

„Maj­ka i ba­ka su me skri­va­le, ko­je­ku­da, be­že­ći pred usta­ša­ma. Ni­je bi­lo, ni šta je­sti ni šta obu­ći. Ni­ka­da ni­sam shva­tio, ka­ko sam, pre­ži­veo, tri rat­ne go­di­ne, i do­če­kao slo­bo­du,” go­vo­ri Ni­ko­la Goj­ko­vić za „Po­li­ti­ku”.

Je­zi­va je nje­go­va pri­ča ko­ju je u de­tinj­stvu slu­šao od maj­ke, ba­ke i de­de. Svi osta­li Goj­ko­vi­ći, a bi­le su ih pu­ne ku­će, ubi­je­ni su u Ja­se­nov­cu i Sta­roj Gra­di­šci. Me­đu nji­ma i de­ca, Ni­ko­li­ni ro­đa­ci. Na spi­sku Za­vi­čaj­nog mu­ze­ja u Gra­di­šci, me­đu 5.444 ma­li­ša­na do 14 go­di­na sa pod­ruč­ja ove op­šti­ne, li­kvi­di­ra­nih u lo­go­ri­ma NDH, ve­ći­nom u Ja­se­nov­cu, je­ste i mno­go Goj­ko­vi­ća.

Mi­le, Bo­ri­slav, Vo­ji­slav, Mir­ko, De­sa, Bo­ško, Ran­ko, Mir­ko, Pe­tar, Mi­lo­sa­va, Du­šan, Dra­gi­nja, Mi­lo­van, Je­la, Gro­zda, Lju­bi­ca, Ran­ko, Bo­ško i Ra­do­slav Goj­ko­vić iz Ga­šni­ce, Mi­la­din, Du­šan­ka, Vla­do, Vu­ka, Pe­tar, Ran­ko, Bo­ško, Ro­sa, Mi­haj­lo, Na­da, Pan­te, Va­si­li­ja, Ana i Dra­gi­nja Goj­ko­vić iz So­vja­ka.

„Maj­ka mi je pri­ča­la o pat­nja­ma u Ja­se­nov­cu, gde su svi na­ši Goj­ko­vi­ći iz Pot­ko­zar­ja od­ve­de­ni u le­to 1942. go­di­ne, i ta­mo po­kla­ni, ubi­je­ni ma­lje­vi­ma, umr­li od gla­di sa­nja­ju­ći mr­vi­cu hle­da ili kap vo­de”, pri­ča Ni­ko­la Goj­ko­vić, za­gle­dan u Sa­vu kod Gra­di­ške, grob­ni­cu nje­go­vih Ko­zar­ča­na, na­kon što je po­lo­žio cvet na ka­me­ni pu­po­ljak, rad sli­ka­ra i lo­go­ra­ša Bo­re Pr­po­ša iz So­vja­ka, po­sve­ćen de­ci Ko­za­re.

„Naj­vi­še de­ce u Ja­se­nov­cu, u ra­lja­ma Sa­ve i Une, umr­lo je od že­đi. Že­ne su, ša­pa­tom me­đu lo­go­ra­ši­ma mo­li­le za ko­ju kap mo­kra­će, za svo­ju de­cu, da bi pre­ži­ve­li. Jed­ni su mo­kri­li, a dru­gi pi­li. To su pri­ča­le mo­ja maj­ka i mo­ja ba­ba a pri­zo­ri mi ni sa­da, po­sle mno­go go­di­na, ni­su iz­ble­de­li, ni­su se iz­bri­sa­li iz pam­će­nja”, pri­ča Ni­ko­la.

To su nje­go­va se­ća­nja na de­tinj­stvo, na maj­ku, ba­ku, na rat i usta­ške lo­go­re smr­ti. Se­ća se i pri­ča o svo­joj ba­ki po ocu, ko­joj je usta­ša, u Ja­se­nov­cu, kun­da­kom raz­bio lo­ba­nju.

O to­me je Ni­ko­li pri­ča­la nje­go­va maj­ka: „Mo­ja sve­kr­va, go­vo­ri­la je mo­ja maj­ka Stoj­na, ni­ka­ko ni­je mo­gla pod­ne­ti smrt dvo­ji­ce si­no­va. U ple­te­noj kor­pi no­si­la je nji­ho­ve ko­šu­lje, lju­bi­la ih i stal­no pla­ka­la. Oči su joj bi­le pre­sa­hle, zga­sle od tu­ge. Nje­nu neo­pi­si­vu bol, pri­me­tio je usta­ša, pi­tao je za­što pla­če, ko­ga ža­li, ve­ro­vat­no si­no­ve par­ti­za­ne, ka­zao je. Ne če­ka­ju­ći njen od­go­vor, ni reč, ras­pa­lio je kun­da­kom po gla­vi. Pa­la je u bla­to i vi­še se ni­je ja­vi­la, ni pla­ka­la. Svo­ju bol, od­ne­la je u smrt.”

Ni­ko­la Goj­ko­vić no­si ime svo­ga de­de kog su usta­še ubi­le u šu­mi, u Ja­zu, za­se­o­ku se­la So­vjak gde po­sto­ji ma­sov­na grob­ni­ca. On tu če­sto od­la­zi i pa­li sve­će kao i u Tre­bo­vlja­nje, gde su ubi­je­ni nje­go­vi uja­ci i dru­ga rod­bi­na maj­ke Stoj­ne, de­vo­jač­kog pre­zi­me­na Vu­ko­ta.