Da li čovek menja mišljenje ili mišljenje menja čoveka

Promena je ne samo prirođena životu već predstavlja jednu od njegovih osnovnih zakonitosti, koja, ako je prekršena, vodi u bolest, a u krajnjem ishodu u propast i smrt, a upravo o promenama, na ličnom primeru i kroz nekoliko eseja, govori jedan od najboljih britanskih i svetskih savremenih pisaca Džulijan Barns (verzije ovih eseja prvobitno bile su emitovane na Bi-Bi-Si Radiju 3). Barnsovu novu knjigu „Promeniti mišljenje” objavila je „Geopoetika” u prevodu s engleskog Zorana Paunovića.

Sećanje je prva tema koja zaokuplja Barnsovu pažnju u vezi sa fenomenom promene, a najpre poslovična nepouzdanost sećanja posle određenog broja godina. Iako je svestan toga da je sve o čemu piše subjektivnog karaktera, Barns neprekidno ukazuje i na stalne promene društava, objektivnih i političkih okolnosti, samih političkih partija koje sve više skreću udesno. U skladu sa tim formira i svoj stav prema promenama, koji se podudara sa citatom ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa: „Kad se promene činjenice, i ja promenim mišljenje.” Barns se zapravo poigrava ovim pojmom kada kaže – da ako um rađa ono što doživljavamo kao „ja”, onda rečenica: „Promenio sam mišljenje” nema smisla. Pre bi se, po njegovom sudu, moglo reći: „Mišljenje me je promenilo”. Tako Barns dalje govori o rečima, o pomenutim političkim okolnostima, o književnim delima koja ponovo iščitava posle više desetina godina. Vraća se i svojim omiljenim temama poslednjih godina, a to su starost, vreme i smrt.

Sećanje vremenom slabi, priče koje pripovedamo o svom životu nisu pouzdane, jer ih prilikom svakog prisećanja, menjamo. Dva čoveka koja se sećaju istih događaja mogu da iznesu drastično različite podatke.

U nastavku, Barns toliko nadahnuto govori o rečima, o čitanju i pisanju da ovi eseji mogu da budu upoređeni sa pismima zaljubljenog čoveka. Onaj koji je čitav život proveo sa rečima, doživljava ih kao „pokretne, neuhvatljive, vazda promenljive”. Budući da se u životu uglavnom drži liberalnih načela, Barns je takav i u jeziku i ne veruje u njegova kruta određenja, ne divi se „zlatnom dobu jezika, obeleženog platonskim saglasjem između reči i stvari”. Onako kako ga on vidi, engleski jezik je provizoran, stvara se u hodu, u životnom toku, u dogovoru, u stanju „turbulentnog kretanja”, protivno klišeima, ali i haosu.

„Engleski jezik je – oduvek – kao kakav pas mešanac: otuda delom potiču njegova snaga, energija i gipkost”, kaže Barns, smatrajući da dobar jezik uvek pobedi lošu, zbunjujući i lažnu upotrebu jezika, koja zamagljuje događaje.

Barns na suptilan način dočarava promene koje s godinama menjaju politička uverenja ljudi, neki vremenom postaju konzervativci, kao što su u mladim godinama voleli proleća, u zrelim godinama okreću se jeseni. Ali na ličnom primeru zapaža udeo objektivnih okolnosti: „Menjale su se političke stranke, skretale u ovom ili onom pravcu, jureći glasove; kao glasač, ja sam ostajao principijelan. Pretpostavljam da mnogi od nas misle na sličan način. Te su godine laburisti otišli previše ulevo da bih mogao da glasam za njih; ili to je godina kada su torijevci otišli previše udesno. Naša su uverenja postojana; to su zapravo stranke nedosledne, promiskuitetne, nepostojane, sramotno povodljive kad je reč o principima”, primetio je Barns, navodeći da je tokom 60 godina, koliko ima to pravo, glasao za šest različitih stranaka, kao i za pojedine nezavisne kandidate. Pritom, autor u svesti ima i zamišljenu Barnsovu Blagotvornu Republiku, ne neku nepostojeću utopiju, već zemlju kakvu on vidi kao prijatnije mesto za život. Tu bi Gornji dom parlamenta bio reformisan, bio bi organizovan referendum o monarhiji, koja bi trebalo da postane samofinansirajuća, bila bi podneta kandidatura za povratak u EU, a mnogo novca bilo bi uloženo u Nacionalnu zdravstvenu službu. Bilo bi zastupljeno i unilateralno nuklearno razoružanje, a bilo bi zabranjeno da neka strana zemlja ili institucija poseduje bilo koje britanske novine, TV stanicu ili sportsku organizaciju. Eutanazija bila bi legalizovana, a bili bi vraćeni kursevi iz oblasti humanističkih nauka i umetnosti. Kraljevske palate bile bi pretvorene u muzeje trgovine robljem.

Bila bi uvedena „Edukacija (i reedukacija) mladih pripadnika muškog roda sa ciljem smanjivanja stope nasilja i prinude nad ženama. Oh, i kad smo kod toga, mislim da bi najbolje bilo da ugasimo ’Dejli mejl’, zar ne?”, ironično je zapazio Barns u ovoj svojoj viziji pravednijeg društva.

U eseju o čitanju i knjigama Barns je izložio svoju fascinaciju Žoržom Simenonom iz mladosti, koja se zadržala do njegovog zrelog doba, u kom je otkrio autora ne samo detektivskih priča već i jednog dvosmislenog sveta iz senke. Voleli su ga i Žid, Fokner, Kolet, Fransoa Morijak, T. S. Eliot, Somerset Mom, Džon le Kare.

Barns citira Žida, koji potvrđuje i njegov stav: „Ponovo uranjam u Simenona; upravo sam pročitao šest njegovih romana zaredom. On podstiče na razmišljanje; a to je sasvim blizu vrhunca umetnosti; koliko je samo nadmoćan u odnosu na one preteške romanopisce koji ne žele da nas poštede nijednog komentara”. Barns navodi i primer E. M. Forstera, autora „Sobe s pogledom” i „Hauardovog kraja”, kojeg ranije nije naročito cenio, ali ga je vremenom zavoleo, i to posle čitanja jedne antologije tekstova o hrani, gde se nalazio i jedan Forsterov tekst, kao i ponovnog čitanja njegovog prvog romana „Gde anđeli strahuju da kroče”.

I na kraju, misleći na pređeno vreme, Barns zaključuje da nije promenio svoje stavove o značaju ljubavi, umetnosti i književnosti u životu, kao ni uverenje u to da je svaka religija samo utešna fantazija, da tehnologija donosi i korist i štetu, da će samoživost nadjačati altruizam, da smrt vodi u zaborav, ali da postoji velika radost – u sportu. Radoznalost je ono što preovladava u njegovom viđenju smrti, pita se kakav je poslednjih nedelja osećaj za vreme umirućeg, i opet ironično zapaža: „Ko zna, možda će neki radoznali radio-voditelj prići s mikrofonom mojoj postelji i postaviti ona prava pitanja. Ako se to desi, imaću priliku da vam sve kažem.”