Ubi­ce za vo­la­nom

Tročlana porodica iz Beograda tragično je stradala kada je na njih naleteo projektil u koji se pretvorio „audi” navođen rukama pijanog i drogiranog vozača iz Bosne i Hercegovine.

Uti­sak za sve ko­ji su vi­de­li uz­ne­mi­ru­ju­ći sni­mak ne­sre­će na uglu Bu­le­va­ra he­ro­ja sa Ko­ša­ra i Omla­din­skih bri­ga­da – po­me­šan sa gor­či­nom, gne­vom i slut­njom da ovo ne­će bi­ti po­sled­nji ova­kav slu­čaj – je­ste da je reč o te­škom ubi­stvu.

Za sve, osim za slo­vo za­ko­na. Pre­ma za­ko­nu, ovo će bi­ti sa­mo sa­o­bra­ćaj­na ne­sre­ća sa smrt­nim is­ho­dom.

Ne­zna­nje, pro­sta­kluk, ba­ha­tost, ne­do­sta­tak em­pa­ti­je i se­bič­luk do­dat­no pot­po­mog­nu­ti al­ko­ho­lom po­sta­li su sva­ko­dne­vi­ca u sa­o­bra­ća­ju na ovim pro­sto­ri­ma, a iz­ve­sno i u dru­gim sfe­ra­ma ži­vo­ta.

Tra­ge­di­ja ka­kva se do­go­di­la po­sta­je vest ko­ja dr­ži pa­žnju je­dva ne­ko­li­ko da­na i iz­ble­di u se­ća­nju, osim za one ko­ji su u tim se­kun­da­ma iz­gu­bi­li svo­je bli­žnje, pa će sa ne­iz­re­ci­vim bo­lom i pra­zni­nom pro­ži­vlja­va­ti tu ne­sre­ću iz­no­va i iz­no­va.

To­kom tih ne­ko­li­ko da­na svi će tra­ži­ti „dr­ža­va da ura­di ne­što” ili po­li­ci­ja da po­o­štri kon­tro­le i po­sta­vi punk­to­ve na što ma­njoj raz­da­lji­ni svih pu­te­va.

Ubr­zo po­tom, for­mi­ra­će gru­pe na dru­štve­nim mre­ža­ma gde će jed­ni dru­gi­ma do­ja­vlji­va­ti po­lo­žaj pa­tro­la. Da­ni­ma ka­sni­je, ka­zne ko­je na­pla­ću­ju sa­o­bra­ćaj­ci, na­zva­će re­pre­si­jom dr­ža­ve i pljač­kom gra­đa­na, a za­u­sta­vlja­nje po­ku­ša­va­ti da re­še ve­za­ma, po­zi­vi­ma i sa ne­ko­li­ko „cr­ve­nih”. U dr­ža­va­ma či­jem stan­dar­du i ure­đe­nju na­vod­no te­ži­mo, za vo­žnju u pi­ja­nom sta­nju ne vo­de u za­tvor, već di­rekt­no u usta­no­vu za men­tal­no obo­le­le, gde po­tom, struč­na li­ca da­ju od­go­vor da li je ta­kva oso­ba uop­šte nor­mal­na.

Ka­ko je kod nas sta­nje u sa­o­bra­ća­ju pro­že­to na­ve­de­nim simp­to­mi­ma, lič­nim kom­plek­si­ma, pa če­sto i al­ko­ho­lom kao ne­za­o­bi­la­znim de­lom tra­di­ci­je u so­ci­jal­noj in­ter­ak­ci­ji, a sa­da sve če­šće i dro­gom, po­sta­vlja se pi­ta­nje ko­lek­tiv­nog men­tal­nog zdra­vlja dru­štva.

„Uče­sta­le sa­o­bra­ćaj­ne ne­sre­će ni­su sa­mo po­sle­di­ca ne­pa­žnje ili sla­bih za­ko­na, one su simp­tom du­bljeg po­re­me­ća­ja ko­lek­tiv­ne sve­sti i emo­ci­o­nal­nog zdra­vlja dru­štva. Na pu­te­vi­ma se ogle­da ono što ži­vi­mo sva­ko­dnev­no: fru­stra­ci­ja, im­pul­siv­nost, ne­po­ve­re­nje, ne­do­sta­tak em­pa­ti­je i po­što­va­nja gra­ni­ca. Ka­da su ba­ha­tost, pro­sta­kluk i ne­zna­nje po­sta­li nor­ma u sa­o­bra­ća­ju, to zna­či da smo kao dru­štvo iz­gu­bi­li osnov­ni ose­ćaj od­go­vor­no­sti i me­đu­sob­nog uva­ža­va­nja. Auto­mo­bil je da­nas če­sto pro­du­že­tak ega, me­sto gde vo­zač ne­sve­sno is­ka­lju­je bes, ne­moć i ose­ćaj bez­vred­no­sti. Al­ko­hol, br­zi­na i iza­zi­va­nje si­ste­ma po­sta­ju na­čin da se kom­pen­zu­je unu­tra­šnja pra­zni­na. U tom tre­nut­ku ne­sta­je svest, a osta­je sa­mo im­puls ko­ji mo­že da ubi­je”, upo­zo­ra­va psi­ho­log Ana Mom­či­lo­vić.

Ka­ko na­vo­di sa­go­vor­ni­ca „Po­li­ti­ke”, vo­žnja bez sve­sti po­sta­je oruž­je u ru­ka­ma emo­ci­o­nal­no ne­zre­le oso­be.

„Fe­no­men u ko­jem isto­vre­me­no po­zi­va­mo na oštri­je ka­zne, a tra­ži­mo „ve­ze” da ih iz­beg­ne­mo, po­ka­zu­je dru­štve­nu ši­zo­fre­ni­ju, po­de­lje­nost iz­me­đu sve­sti i po­na­ša­nja.

Že­li­mo red, ali ne že­li­mo pro­me­nu se­be. To je ko­lek­tiv­na di­so­ci­ja­ci­ja, u ko­joj ka­znu do­ži­vlja­va­mo kao ne­prav­du, a ne kao po­sle­di­cu sop­stve­nog iz­bo­ra”, ka­že Mom­či­lo­vi­će­va.

Ona na­vo­di da se na ni­vou dru­štva ne mo­že go­vo­ri­ti o do­slov­noj ko­lek­tiv­noj psi­ho­pa­ti­ji, ali je oči­gle­dan po­rast psi­ho­pat­skih obra­za­ca po­na­ša­nja – ne­do­stat­ka em­pa­ti­je, ego­cen­trič­no­sti, od­su­stva gri­že sa­ve­sti i ose­ća­ja mo­ći nad dru­gi­ma.

„Ta­kva emo­ci­o­nal­na hlad­no­ća, ka­da se spo­ji sa br­zi­nom i al­ko­ho­lom, stva­ra po­ten­ci­jal­ne ubi­ce za vo­la­nom”, upo­zo­ra­va Mom­či­lo­vi­će­va, za­klju­ču­ju­ći da su­šti­na ni­je u pro­me­ni za­ko­na, već u pro­me­ni sve­sti.

Ka­ko se mo­že sta­ti na put op­štoj sa­o­bra­ćaj­noj ne­kul­tu­ri i ja­va­šlu­ku usled ko­jeg na sva­kih ne­ko­li­ko me­se­ci jed­na po­ro­di­ca bu­de zbri­sa­na na dru­mu i na ko­ji na­čin vo­za­či mo­gu da za­šti­te se­be i svo­je sa­put­ni­ke, po­ku­ša­će da nam od­go­vo­ri ured­nik saj­to­va „Te­sto­vi auto­mo­bi­la” i „Naj­bo­lji auto” Alek­san­dar To­do­ro­vić, ko­ji već go­di­na­ma po­ma­že za­in­te­re­so­va­ni­ma u oda­bi­ru pri ku­po­vi­ni po­lov­nih auto­mo­bi­la.

Ka­ko na­vo­di, po­sto­ji ne­ko­li­ko osnov­nih pro­ble­ma.

„Ro­di­te­lji naj­če­šće ne ve­zu­ju de­cu. Ne ve­zu­ju ni se­be, a po­jas zna­či ži­vot. Ne­do­volj­no ra­sto­ja­nje pri­li­kom vo­žnje ubi­ja, a to svi kr­še. Ne­to­le­ran­ci­ja na al­ko­hol mo­ra bi­ti ap­so­lut­na kao što je to uči­nje­no u Polj­skoj, ali je pret­hod­no neo­p­hod­no re­ši­ti pro­blem ko­rup­ci­je”, ka­že To­do­ro­vić.

Pre­ma nje­go­vim re­či­ma, naj­ve­ći broj vo­za­ča ne bi­ra naj­be­zbed­ni­ji auto­mo­bil u skla­du sa nov­cem ko­ji ima za neo­p­hod­no odr­ža­va­nje.

„Bez­be­dan auto­mo­bil ob­u­hva­ta sta­bil­nost, upo­tre­bu po­seb­no zim­skih i let­njih gu­ma, a ta­ko­đe i oce­ne agen­ci­je „Euron­cap” ko­ja se ba­vi te­sto­vi­ma su­da­ra i oce­na­ma bez­bed­no­sti auto­mo­bi­la. Tu tre­ba uze­ti u ob­zir i te­sto­ve ne sa­mo če­o­nih već i boč­nih uda­ra, jer mno­gi pro­iz­vo­đa­či na­pra­ve vo­zi­la ko­ja za udar­ce iz od­re­đe­nih uglo­va do­bi­ja­ju do­bre oce­ne. Po­seb­no tre­ba obra­ti­ti pa­žnju na sta­bil­nost, ve­li­či­nu, čvr­sti­nu i ma­su auto­mo­bi­la, gde oni ve­ći, na­rav­no, pro­la­ze mno­go bo­lje. Po­sto­je auto­mo­bi­li ko­ji ni­su sku­plji od ne­ko­li­ko hi­lja­da evra, a nu­de sa­svim do­bru za­šti­tu i kod boč­nih su­da­ra. Uslov je na­rav­no da su svi ve­za­ni, ina­če ni­šta ne po­ma­že”, iz­ja­vio je To­do­ro­vić.

Ka­ko do­da­je, sa­mo je naj­po­zna­ti­ji šved­ski pro­iz­vo­đač, uz dva ne­mač­ka naj­po­pu­lar­ni­ja bren­da auto­mo­bi­la, ozbilj­no ra­dio te­sto­ve su­da­ra i pra­vio do­volj­no čvr­sta i bez­bed­na vo­zi­la.

To­do­ro­vić ka­že da je jed­na od naj­ve­ćih za­blu­da da je spo­ra vo­žnja bez­bed­na.

„Bez­bed­na vo­žnja je ka­da ste od­mor­ni, kon­cen­tri­sa­ni i dr­ži­te od­sto­ja­nje, svi ste ve­za­ni, pra­vi­te re­dov­no pa­u­ze i kre­će­te se br­zi­nom kao i osta­li auto­mo­bi­li”, sa­ve­tu­je To­do­ro­vić i do­da­je da se za­la­že za uki­da­nje ogra­ni­če­nja br­zi­ne na auto-pu­tu, gde pre­ma nje­go­vim re­či­ma, ima naj­ma­nje sa­o­bra­ćaj­nih ne­sre­ća sa smrt­nim is­ho­dom.

Naš sa­go­vor­nik kao po­seb­nu opa­snost u gra­do­vi­ma na­gla­ša­va elek­trič­ne auto­mo­bi­le ko­ji su ne­čuj­ni, a do­volj­no ja­ki da raz­vi­ju ve­li­ke br­zi­ne. Ka­ko ka­že, sva­ki uda­rac auto­mo­bi­la u pe­ša­ka pri br­zi­ni ve­ćoj od 50 ki­lo­me­ta­ra na čas je smr­to­no­san, dok je za de­te to mno­go ma­nje, od­no­sno 30 ki­lo­me­ta­ra na čas. Ka­ko do­da­je, po­se­ban pro­blem u gra­du je i ne­do­sta­tak me­sta za par­ki­ra­nje, na­ro­či­to po­red vr­ti­ća ili ško­la. To­do­ro­vić po­seb­no na­gla­ša­va da se pa­žlji­vo bi­ra vre­me vo­žnje uko­li­ko se pu­tu­je sa de­com i upo­zo­ra­va da se ni­ka­ko ne vo­zi u ka­sne noć­ne sa­te i vi­ken­dom ka­da ima naj­vi­še pi­ja­nih vo­za­ča.