Proces proširenja EU ponovo je postao važan

Godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku zemalja kandidata za članstvo u EU biće nam predstavljen prekosutra. Mi nismo imali uvida u sam izveštaj, ali se nadamo da će biti zasnovan na objektivnim činjenicama i da će uvažiti napredak Srbije u svim reformskim procesima koje smo sprovodili u prethodnoj godini. Takođe, da će uvažiti činjenicu koja se sada smatra veoma važnom – značajno unapređenje stope usaglašavanja Srbije sa zajedničkom spoljno-bezbednosnom politikom Evropske unije, koja je trenutno na 63 procenta. To je za 12 odsto više u odnosu na isti period prethodne godine, ističe Nemanja Starović, ministar za evropske integracije.

Ukazuje i da nije nikakva tajna da Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija imaju stopu usaglašenosti od 100 procenata, a time se hvale i privremene institucije samouprave u Prištini.

– Međutim, dostizanje stope od 100 procenata podrazumeva i uvođenje svih paketa sankcija prema Ruskoj Federaciji, što ne odgovara okvirima naše spoljne politike, koji su definisani sa dva osnovna principa – vojna neutralnost i politička nezavisnost. Uz to, mi smo obavezani i zaključcima Saveta za nacionalnu bezbednost od 25. februara 2022, usvojenim samo dan nakon početka rata u Ukrajini, koji su se pokazali kao ispravni time što su prošli svojevrsni test vremena. Po tim zaključcima, mi naravno podržavamo teritorijalni integritet Ukrajine, kao i svake druge države punopravne članice OUN, nudimo materijalnu pomoć ugroženom stanovništvu, zalažemo se za mirno rešenje tog konflikta, ali odbijamo da se pridružimo režimu ekonomskih sankcija prema RF. I tu nema nikakvih promena.

Čini se da u Briselu sve manje razumevanja imaju za takvu našu poziciju. Je li to i vaš utisak?

Moj utisak je da postoje izvesna očekivanja određenih država članica EU, koje sada žele da sve države kandidati za članstvo u potpunosti usaglase svoju spoljnu politiku sa spoljno-bezbednosnom politikom EU. Međutim, to nije nešto što je definisano u našem Pregovaračkom okviru, prema kojem je naša obaveza da postepeno podižemo stopu usaglašenosti na putu ka članstvu, koja bi bila u potpunosti usaglašena onog dana kada postanemo punopravna članica. A moramo imati u vidu i činjenicu da čak i neki od naših suseda koji su u potpunosti usaglasili svoju spoljnu i bezbednosnu politiku na 100 procenata, kao što je Severna Makedonija, ipak nisu napravili odlučujuće korake u pravcu članstva u EU, s obzirom na to da postoje neki drugi specifični izazovi pred državama kandidatima.

Najviše možda zbog odnosa prema Rusiji, odnosno zbog neuvođenja sankcija, još nismo otvorili Klaster 3.

Mislim da smo napravili odlučujući proboj na tom planu, to je primetila i pohvalila i predsednica EK Ursula fon der Lajen prilikom nedavne posete Beogradu i ja zaista verujem da u sedmicama koje su pred nama reformski procesi koji se tiču imenovanja članova Saveta REM-a i usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Jedinstvenom biračkom spisku mogu biti okončani. To će nam ponovo otključati mogućnost za konačno otvaranje Klastera 3 do kraja ove godine. Ja to ne mogu da najavljujem, niti da obećavam, jer nije sve u našim rukama. Ocenu EK da smo tehnički spremni za otvaranje tog klastera dobili smo još u decembru 2021. i to je ponavljano svake naredne godine do sada, ali, evo, već bezmalo četiri godine nedostaje taj nužni politički konsenzus svih 27 članica EU da bismo prevazišli tu umnogome simboličku stepenicu.

Kada kažem simboličku, mislim na to da imamo još mnogo koraka na putu ka punopravnom članstvu u EU, ali da bi bilo veoma važno da se ovaj zastoj kojem smo izloženi, a koji koincidira sa početkom tragičnog rata u Ukrajini, prevaziđe.

Inače, mi sprovodimo reformske procese zaista u širokom luku, činimo dosta toga kako bismo u narednom periodu ostvarili pretpostavke za otvaranje i klastera 2 i 5, ali možda u suštinskom smislu i važnije od svega toga – da bismo dostigli ta nužna prelazna merila u poglavljima 23 i 24, koja se tiču vladavine prava i borbe protiv kriminala i korupcije, jer je to neophodna pretpostavka za zatvaranje poglavlja koja smo u prethodnom periodu otvorili.

Verovatno će u ovogodišnjem izveštaju biti akcenat upravo na stanju reformi u tim oblastima vladavine prava, slobode medija i izbornog okvira. O tome koliko je to važno i koliko se tu očekuje napredak, uostalom, stalno govore i predstavnici EU poput Andreasa fon Bekerata ili Fon der Lajenove. Kakve ocene očekujete?

Verujem da mora biti valorizovano sve ono što smo na tim poljima postigli u prethodnih godinu dana, ali ne samo u prethodnih godinu dana. Često govorim o tome da smo napravili jedan krucijalan potez u procesu reformi i usvajanju pravnih tekovina EU time što smo sproveli izmene našeg Ustava, koje su potvrđene na referendumu u januaru 2022. godine. Nažalost, svega mesec dana nakon toga je počeo tragični rat u Ukrajini i nikada to nije valorizovano u smislu napretka u ovom formalnom postupku pristupanja EU. Verujem, dakle, da sve to negde mora biti uzeto u obzir, kao i zdravorazumski zaključak da nema previše smisla, govoreći o samom kredibilitetu procesa proširenja, da napredak u formalnom procesu koji ostvaruju države poput Crne Gore i Albanije ne bude propraćen barem ovim simboličnim, a važnim korakom u vidu otvaranja Klastera 3 za Srbiju.

Može li na konačnu verziju godišnjeg izveštaja o napretku, pa i na sudbinu Klastera 3, da utiče nedavna, kako se često kaže, nikad oštrija rezolucija Evropskog parlamenta o situaciji u Srbiji?

Na izveštaju se radi mesecima od strane nadležnih službi EK i ti procesi nisu sami po sebi povezani. A kada o rezoluciji EP govorimo, nju svakako ne treba potcenjivati, ali ni precenjivati. Imajući u vidu to da su rezolucije EP neobavezujuće, one su po svom karakteru deklaratorne i samim tim su u svojim formulacijama često i oštre. Bilo da se odnose na države kandidate za članstvo u EU, kao što je Srbija, bilo na same države članice EU. Poslednjih 10 godina EP je doneo oko 30 rezolucija koje su slične po svom karakteru, prevashodno kritikujući stanje u članicama EU kao što su Grčka, Kipar, Slovačka, Bugarska, Malta... I ako sprovedemo elementarnu komparaciju, možemo videti da je po svom sadržaju i tonu ova poslednja rezolucija o Srbiji veoma slična rezoluciji koja je doneta u slučaju Grčke u februaru 2024. godine, na godišnjicu one velike železničke nesreće u kojoj je poginulo 57 ljudi.

Kada predstavnici EU govore o tome kako bi Srbija i drugi kandidati za članstvo trebalo da iskoriste trenutni zamah u politici proširenja, na šta tačno misle?

Govori se o tome da je razvijen svojevrsni momentum ili zamah unutar same Evropske unije u smislu svesti o potrebi da se ubrzaju procesi proširenja same EU. Taj momentum je, nekako, čini mi se, građen poslednje 3,5 godine, nakon početka rata u Ukrajini, sa idejom da se omogući, a potom i ubrza, pristup država poput Ukrajine i Moldavije Evropskoj uniji, a da postoji svest donekle i o tome da sam proces proširenja ne bi imao previše smisla ukoliko bi obuhvatao samo nove kandidate poput Moldavije i Ukrajine, a ostavio u zapećku kandidate sa zapadnog Balkana, koji su u taj proces uključeni već godinama, ako ne i decenijama.

Kako bi oni opravdali prijem Ukrajine, koja je u ratnom stanju, i Moldavije, koja verovatno nije, administrativno, na nekom mnogo višem nivou od kandidata sa zapadnog Balkana, a da zapadnobalkansku „šestorku” i dalje drže na ledu?

To nas samo vraća na zaključak da je ključni element za članstvo u EU – postojanje ili odsustvo stvarne političke volje, odnosno da politički i geopolitički kriterijumi često bivaju jači od kriterijuma tehničke prirode koji se ogledaju u pristupu zasnovanom na zaslugama svake države kandidata. I ne bih rekao da je to nešto novo. Videli smo to i prilikom kruga proširenja iz 2007. godine, a vidimo i u današnjem vremenu da taj pristup dobija nekakav primat. Ali ono što je možda za nas najvažnije, to je da na pravi način razumemo promene koje se u toj filozofiji proširenja danas događaju, uvažavajući i činjenicu da sve češće možemo čuti sa zvaničnih nivoa u samoj EK, pa i među državama članicama, da, recimo, ambicije Ukrajine i Moldavije da postanu punopravne članice ne smeju biti talac nerazrešenih teritorijalnih pitanja koja te dve države imaju. To jeste jedna vrsta pristupa koju mi moramo da razumemo i da nastojimo da uspostavljene precedente ili buduće precedente iskoristimo u cilju realizovanja naših ambicija ka punopravnom članstvu u EU.

Ranije je Kipar bio taj precedent i bio je argument da se zbog nerazjašnjenih teritorijalnih pitanja, kako su govorili, ne „uvoze” novi slični problemi. To se često potezalo u vezi sa Srbijom i pitanjem Kosova i Metohije. A sada se priča obrće...

Teško je zdravorazumski opravdati to da nekakvo generalno pravilo ostaje na snazi ukoliko postoji ne samo jedan, već dva, tri, četiri ili više izuzetaka.

Da li je politika proširenja možda i mehanizam koji će omogućiti EU da ostane važan globalni igrač?

Politika proširenja je godinama, ako ne i decenijama, smatrana za jednu od najuspešnijih zajedničkih politika Evropske unije. Međutim, vidimo da je od poslednjeg proširenja EU, prijemom Hrvatske 2013. godine, ta politika u krizi. U međuvremenu se dogodio i Bregzit. U tom smislu, nekakvo novo proširenje bi dodalo dozu relevantnosti i kredibilnosti EU, te nesumnjivo da utiče na stvaranje ovog momentuma koji smo malopre spomenuli.

Ali nije tajna ni to da se EU suočava sa ozbiljnim strukturnim izazovima koji su globalne prirode, a to je pre svega izazov kako da zadrži svoju relevantnost u novonastalim globalnim okolnostima. Hegel je još početkom 19. veka pisao o tome da se istorija rodila na Dalekom istoku i da se kretala od Istoka prema Zapadu, od drevne Kine, Indije, Bliskog istoka, Grčke, Rima, da bi se u njegovo doba nastanila, u smislu najvažnijih istorijskih zbivanja i razvoja, u zapadnoj Evropi. Nastavljajući se na tu misao, možemo reći da je u 20. veku istorija preskočila Atlantski okean, jer je severnoamerički kontinent bio u fokusu, pogotovo kako je 20. vek odmicao, a da se sada, u 21. veku, istorija vratila kući na Daleki istok. Atlantski okean više ne predstavlja Svetsko jezero, to je sada Pacifik.

U takvim okolnostima, za čitavu Evropu, a svakako za EU, postoji opasnost da ostane na periferiji ključnih svetskih zbivanja, kako u političkoj, tako i u ekonomskoj sferi, da ne govorimo o tehnološkom razvoju.

Stoga, možemo razumeti zbog čega je proces proširenja ponovo postao važan. Za nas je bitno da teren za sve kandidate bude ujednačen i da dobijemo jednaku šansu kao i drugi, da na tom putu napredujemo. I mislim da je svaki napredak na putu ka članstvu naše države veoma bitan. Moramo razumeti da bismo malo toga uspeli da postignemo u poslednjih 12, 13 godina (u smislu ekonomskog razvoja, razvoja infrastrukture, povećanja bruto društvenog proizvoda sa 31 milijarde na bezmalo 90 milijardi evra sada...) da nismo napredovali na putu ka članstvu u EU i time projektovali sliku bezbednosti i predvidivosti.

Ne treba da fetišizujemo samo članstvo u EU, jer kada jednoga dana postanemo članica, neće nastati nikakav „kraj istorije”, ali ako posmatramo ukupan ekonomski razvoj kao deo naših nacionalnih interesa, a verujem da to moramo na taj način posmatrati, punopravno članstvo u EU je neophodna stepenica na tom putu. I ne zaboravimo da mi već sada radimo na ubrzanoj konvergenciji sa našim centralnoevropskim okruženjem, Mađarskom, Poljskom, Češkom, Slovačkom. Do kraja ove godine mi po prosečnim mesečnim zaradama prestižemo jednu državu članicu EU, a sa realizacijom plana „Srbija 2027” mi bi po prosečnim zaradama trebalo da prestignemo najmanje četiri države članice EU, a posmatrano kroz kupovnu moć, verovatno, pet ili šest država članica. To pokazuje da Srbija ima ozbiljne razvojne kapacitete i to je nešto što nas, verujem, takođe preporučuje za članstvo u EU.

Na putu ka tom članstvu u EU, kako ćemo rešiti ove naše unutrašnje napetosti? Mogu li izbori u prvoj ili drugoj polovini sledeće godine da reše ove velike tenzije u društvu?

Verujem da mi svakako izlazimo iz perioda povišenih tenzija. Značajna većina ljudi u Srbiji želi tri stvari – mir, stabilnost i put ka prosperitetu, da svake godine žive makar malo bolje nego one prethodne i mislim da su sva ta tri elementa u prethodnih godinu dana bila ugrožena, da su građani to konačno prepoznali i da se zbog toga polako i ta situacija u društvu smiruje. Veliku štetu smo pretrpeli, ali sam siguran da imamo kapaciteta i potencijala da nadoknadimo taj zaostatak koji je u prethodnih godinu dana načinjen. Izbori će svakako biti tokom naredne godine i jako je važno da građani Srbije i na tim izborima potvrde suverenost u sopstvenoj državi, jer su oni jedini koji će odlučivati o tome ko će sa pozicija vlasti predvoditi ovu državu – isključivo na slobodnim demokratskim izborima i nikako drugačije.

Ali mora da postoji neki minimum konsenzusa u društvu da se prihvate njihovi rezultati.

Upravo to je od ključne važnosti. Ja mislim da postoji pružena ruka saradnje, otvoreni pozivi za dijalog sa čela naše države. Nebrojeno puta je i predsednik Aleksandar Vučić pozivao na razgovore bez kamera ili pred kamerama, sa tri, četiri ili koliko god je potrebno sagovornika. Naravno da mi intenzivno radimo na unapređenju naših izbornih procedura. Inače, svestan sam činjenice da naš birački spisak ima određene nesavršenosti i na tome je potrebno kontinuirano raditi. No, takođe, kao neko ko prati izborne procese u Srbiji praktično od obnove višestranačja, odgovorno tvrdim da u 21. veku niko nije ni dobio izbore, niti na izborima u Srbiji izgubio, zbog tih manjih nesavršenosti u Jedinstvenom biračkom spisku. Prosto, naš sistem sprovođenja izbora, po našem zakonodavstvu i utvrđenoj praksi, podrazumeva toliko sistema kontrola, od kojih su mnogi čak i suvišni, da je nemoguće okriviti nesavršenosti u biračkom spisku za izborni poraz, što oni koji izbore izgube svakoga puta, bez izuzetka čine, jer to predstavlja prigodan izgovor.

Od čega zavisi kada će biti izbori?

Siguran sam da to zavisi od ukupne atmosfere, od toga da se obezbede ne samo adekvatni uslovi već i adekvatan nivo stvarne participacije u izborima. Najlošiji scenario bi bio onaj koji je pretio, pogotovo u mesecima koji su iza nas, da eventualno prilikom sprovođenja izbornog procesa dođe do nekakvog aktivnog bojkota, odnosno do sprečavanja ljudi da pristupe biračkim mestima od strane takozvanih blokadera. Verujem da je jedan od osnovnih preduslova uspostavljenje te vrste konsenzusa da sprovedimo izbore uz punu participaciju, da izbori, kao što je to i red, predstavljaju nadmetanje političkih programa, ideja, pa i kandidovanih ličnosti, a da se ne pretvore u nekakvu pripremu nove nestabilnosti, ili ne daj bože nasilja.