Nediplomatski životi Vilijama i Lin Montgomeri

Knjigu „Nediplomatski životi” Vilijama i Lin Montgomeri stukla sam u jednom dahu, neposredno po bindžovanju treće sezone „Netfliksove” serije „Diplomata” o američkoj ambasadorki u Londonu. Većinu pasusa buduće knjige bivšeg američkog ambasadora u Bugarskoj, Hrvatskoj i SRJ i njegove supruge imala sam čast da pročitam prošlog leta tokom mandata u Hrvatskoj, dok joj se struktura još sklapala.

Ni to nije oduzelo ništa od užitka čitanja, dapače, sad me je vukla i radoznalost da vidim šta je od mojih skromnih sugestija usvojeno. Nakratko sam bila razočarana jer sam mislila da su mi „ukrali” naziv buduće autobiografije, ali sad vidim da je kod njih reč život u množini pa mi je laknulo.

Prvi utisak serije i knjige, naravno, jeste količina resursa koji su na raspolaganju starijim američkim diplomatama, ne samo ambasadorima. Okej, količina svečanih haljina koje su na raspolaganju ambasadorki Kejt Vajdler u seriji (odlična Keli Rasel) možda je fikcija, ali brzi motorni čamci u Cavtatu na raspolaganju osoblju ambasade, broj mlađih diplomata na koje se može osloniti, ukupan broj osoblja angažovanog u predstavništvima i budžeti jesu američka realnost koja stvara novu realnost na terenu širom sveta. 
Knjiga „Nediplomatski životi” je vrlo dobro struktuirana. Počinje Bilovim iskustvom u Vijetnamu, Stejt departmentu i Moskvi, Lin se uključuje u Tanzaniji, gde su zajedno službovali i venčali se, nastavlja se hronološki kako je napredovala Bilova karijera, preko Bugarske, SAD, Bosne, Hrvatske do SRJ.

Bilovi pasusi su duži, nešto uzdržaniji, informativni i vrlo poučni, pogotovu nama koji smo u diplomatiju stigli pod stare dane, a koji smo pre toga bili pasionirani pratioci američke politike na Balkanu. 
Poglavlja koje je napisala Lin su nešto ličnija, šarmantna i duhovita, ali s puno preciznih opažanja. Bez imalo patetike oslikavaju drugu stranu neglamuroznog diplomatskog života koji podrazumeva sinhronizovanje brige o troje dece različitih uzrasta s karijerom oca porodice, nastavka ličnog akademskog obrazovanja paralelno s postojećim profesionalnim angažmanima (ovo mi je posebno blisko) i samostalnog oblikovanja pojma uloge žene američkog diplomate.

Glavna nit njenih pasusa je promena položaja žene u društvima Velike Britanije, odakle je Lin rodom, i SAD tokom vremena. Vešto balansirajući između postojećih okvira koje nikad apriori ne dovodi u pitanje, Lin nas podseća na bitne trenutke u anglosaksonskom svetu kada su žene napredovale u svojim karijerama političara, sudija, diplomata i akademskih radnika kroz sistem, unapređujući ga bez radikalnog odbacivanja postojeće dobre prakse. Navodi i primere dvojakih standarda i manje ili više diplomatski uvijene mizoginije koju su na tim putevima iskušavale. Koliko mi je tek to poznato. 
Kad primeti da su žene istaknutih hrvatskih političara tokom ranih devedesetih mahom nosile „eskada” garderobu, to nije samo obična ženska opaska, već sposobnost uočavanja trenda koji ima značajnu društvenu poruku. Upravo zato joj nije bilo teško da u Hrvatskoj, na primer, probije led i iskorači iz udobnosti dobrotvornog rada rezervisanog za žene diplomata i krene u realizaciju projekata kao što je preko potrebno deminiranje u zemlji razorenoj ratom.

Baš kao što je to Lin uradila u svom delu knjige „Nediplomatski životi”, podsećajući nas da postoji veliki prostor slobode koji i same možemo da osvojimo ako se ne plašimo površnog suda javnosti, tabloida i kriptotabloida, autori serije „Diplomata” podsećaju nas da je samo jedna žena pre američke ambasadorke Vajdler bila ambasador u Ujedinjenom Kraljevstvu, dok se ona izborila da nesmetano ima prava na diskretan intimni život čak i s visokim britanskim zvaničnicima. 
I Bil u svojim poglavljima naglašava značaj ličnog zauzimanja, u sistemu i kroz sistem, za svoja uverenja i karijeru koja daju rezultate ako smo spremni da platimo kratkoročnu cenu osude ili neuspeha dok naporno i posvećeno radimo dalje. Imao je sreću da dugo radi i uči uz Lorensa Iglbergera, na čemu mu zavidim.

Vešto su, kao i u seriji, opisane pozadinske bitke u Stejt departmentu, manje ili više saradnje s drugim ministarstvima i institucijama, te implikacije tih okolnosti. 
Neretko spominje ličnosti s kojima sam i sama sarađivala, poput Roberta Geldbarda, Boba Normana i Džima O’Brajana. Poglavlje o Hrvatskoj podseća nas koliko su se pristup američkog Stejt departmenta i Ministarstva odbrane razlikovali prema Tuđmanovoj administraciji. Iako u Srbiji vrlo nepopularna, državna sekretarka Madlen Olbrajt dala je legitimitet i podršku strankama koje su, videće se, tokom vremena imale mnogo korektniji stav prema Srbima u Hrvatskoj nego Tuđman.

Bil se ne usteže da spomene greške koje je pravio učeći iz njih, mahom se prema njima sada odnoseći s dozom preko potrebnog humora. 
U Bugarskoj, u kojoj su već počela tranziciona previranja, zbog jedne brze opaske tokom saslušanja u Sentu obaveznom za buduće ambasadore, gnevni građani dočekali su ga s transparentima – Tito, Staljin, Montgomeri – velika trojka. Jelena Milić, Vojislav Šešelj, Milo Lompar, recimo. Kada je Ivan Zvonimir Čičak, vrlo slojevita ličnost hrvatske aktivističke scene, pokušao da mu spočita krvavu ratnozločinačku ulogu SAD u vojno-policijskoj operaciji „Oluja”, Bil je izjurio iz sobe u kojoj su se susreli, da bi tek potom shvatio da je u vlastitoj rezidenciji. 
Oboje smo se neretko susretali sa zlonamernom postprodukcijom naših aktivnosti i to je, verujem, jedna od osovina našeg prijateljstva i razumevanja. Iako je knjigu objavio srpski izdavač („Klio”), Bil se ne usteže da opiše svoju ulogu u retroaktivnom pribavljanju saglasnosti hrvatske strane za prelete letelica SAD tokom bombardovanja SRJ. 
Poglavlje o SRJ je iskrena kritika i gnev usled načina na koji je Stejt department dopuštao da haški tužioci kolju vola za kilo mesa, slepi za složene okolnosti u kojima se našla postmiloševićevska Srbija na čelu s premijerom Đinđićem i predsednikom Koštunicom. No, ono je i svedočenje o tome koliko slobode ima američki ambasador da makar pokuša da sam kroji politiku administracije u zemlji prijema, uz opasku da se depeše američkih diplomata neretko pišu na osnovu procene šta akteri Vašingtonu žele da čuju. Posebno je na jasan način opisana šteta koju je saslušanje Ljubiše Buhe u Slovačkoj imalo po samog premijera Đinđića. 
Iako ga tu ne imenuje konkretno, Bil ističe da je uloga Vladimira Popovića u pokušaju američke administracije da u Srbiji doprinese razvoju slobodnog novinarstva bila vrlo štetna. I tu smo vrlo sličnog mišljenja, s tim što ja dodajem da je upravo Popović svojom nezasitom željom da bude glavni, delujući bez koordinacije, natovario pokojnom premijeru Britance na vrat, predajući im u ruke Buhu koji je, da bi spasio sebe, ogolio probleme s kojima je Zoran Đinđić tek trebalo da se nosi svojim metodama i dinamikom. 
Bilova procena aktuelnih prilika na Balkanu i sugestije za dalje, i te kako su vredne razmatranja. Da ostavimo čitaocima ovaj dragoceni deo bez konkretnijeg osvrta.

Natuknuću samo da je đavo u detaljima, a recenzent „Nediplomatskih života” je Miroslav Lajčak. Kao i cela knjiga, i ovo poglavlje napisano je vrlo diplomatično, s dozom konstruktivne neodređenosti, demonstrirane tako da se u knjizi spomenu i Srebrenica i Jasenovac bez pobližeg izjašnjavanja o prirodi tih zločina. Nenazivanje sudbine Srba u Hrvatskoj genocidom jedna je od ređih ozbiljnih kritika koje imam. S druge strane, Bil je usvojio moju sugestiju da imenom spomene svog saradnika Berta Brauna, mog dragog prijatelja i mentora, uz čiju je pomoć otvorena američka ambasada u Beogradu posle bombardovanja. 
Izlazak knjige pratio je veliki broj Bilovih intervjua datih za široki spektar srpskih medija. Milo mi je što sam uočila da pravi razliku između Otpora i sadašnjih studentskih protesta, o čemu je na ovom mestu već bilo reči, te da je opet spomenuo podelu Kosova kao moguće rešenje sadašnjeg ćorsokaka, u šta i sama duboko verujem. 
Dok ih je venčavao, američki ambasador u Tanzaniji poručio je Bilu i Lin: „A sada idite i zabavljajte se.” Svedok sam, i tokom mojih poseta selu kod Cavtata, da je to i dalje i te kako slučaj. Verujem i da će se mnogi čitaoci zabavljati učeći iz ove šarmantne poučne knjige.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista