Sreća – peti element fudbala

Od trenutka kada je s našim dvadesetogodišnjacima postao svetski prvak Veljko Paunović je viđen kao budući selektor seniorske reprezentacije Srbije. I to se, evo, dogodilo posle deset godina od trijumfa našeg fudbala na Novom Zelandu.

Od njega se i kao igrača mnogo očekivalo. Fudbalski se školovao u Partizanu, u kojem mu je otac Blagoje bio komandant odbrane i kapiten, a kao nezamenljivi reprezentativac bio finalista Evropskog prvenstva 1968.

Mlađi Paunović je kao vezni igrač dospeo na ivici punoletstva u prvi tim „crno-belih”, ali se u njemu nije dugo zadržao. Usud našeg savremenog sporta odveo je i njega iz domaće lige tek što je stupio u nju. S 18 godina (rođen 1977) primamila ga je španska Marbelja. Već posle godinu dana privukao je pažnju madridskog Atletika.

Iako je to bila odlična odskočna daska, nije se vinuo koliko je, nesumnjivo, mogao. Jedan od mnogobrojnih primera kako prerani odlazak od kuće u svet iz mašte ne znači i njeno ostvarenje. Bio je u drugom timu, slat na pozajmice po Španiji, pa vraćan. U to doba je upisan i u reprezentaciju (dve utakmice 2002, jedan pogodak), ali dublji trag nije ostao.

Poglavlje s Atletikom je završio u zimu 2005, kada je otišao u Hanover. Međutim, izgleda da se srodio sa Španijom, pa se posle jedne sezone vratio tamo, ali u Hetafe, u kojem se zadržao dve godine, a onda se oprobao u Rusiji. Posle 16 utakmica u Rubinu iz Kazanja vratio se na Iberijsko poluostrvo, u Almeriju, a odatle 2008. kući, u Partizan. U njemu je, kao i u debitantskoj sezoni, 13 puta bio na terenu, dao dva gola (jedan više nego 1995) i, posle osvojene „duple krune”, zaključio da mu je vreme da završi karijeru.

Ipak, fudbal mu se još igrao i kada mu se zdravstveno stanje popravilo, otišao je 2011. u Filadelfiju. Tamo je uvideo da je stvarno vreme da stavi tačku i okrene nov list – trenerski.

Taj zanat je počeo da peče 2012. s mlađim selekcijama našeg saveza, a tri godine kasnije već je postao je mitska ličnost: trener, koji je sa Srbijom pokorio fudbalski svet. U tim danima slavlja je, gostujući u našoj kući, otkrio da fudbal vidi kao igru, koja se sastoji od četiri elementa: tehnike, taktike, fizike i mentaliteta. Onaj ko sve to ima može da dobije i peti – sreću!

Sada, kada je srpski fudbal u njegovim rukama, baš taj peti element biće mu preko potreban da bi naša reprezentacija kroz iglene uši otišla na Svetsko prvenstvo. Već je prvi ispit svojevrstan lakmus, pošto predstoji okršaj u gostima s Englezima.

Kada je doveo srpski fudbal do najvećeg dosadašnjeg uspeha, isticao je presudan značaj mentaliteta. U fudbalu nam on nije šampionski, pa kao novi selektor moraće da bude čudotvorac da njime zadoji naše fudbalere.

Do sada nije radio u klubovima velikog dometa: Čikago (SAD), Reding (Engleska), Gvadalahara i Tigres (Meksiko) i Ovijedo (Španija). Srbija, takođe, ne puca visoko, ali Veljko Paunović je u fudbal ušao da ostvari najviše. Jednom je uspeo, pa će, možda, i drugi put. Posao bi moglo da mu olakša to što na raspolaganju ima neke igrače s kojima se proslavio na Novom Zelandu 2015. Ko zna, ako s njima dobro obnovi staro gradivo, što ga ne bi naučili i oni koji nisu bili svetski prvaci kao omladinci?