Putovanje s Aurorom

S našim poslanicima, po svoj prilici, nema neizvesnosti – što će reći nema prijatnih iznenađenja. Prva ovogodišnja sednica Narodne skupštine počela je sa dva sata zakašnjenja (navodno zbog prethodnog dogovaranja po odborima), a prva dva sata plenuma (pre stizanja do dnevnog reda) opet su protekla u međusobnim preganjanjima, optuživanjima, vređanjima...

Na ovu situaciju može se reagovati dvojako: kao građanin i kao TV gledalac.

Posmatrano iz prve pozicije, raste uverenje da bi, koliko i novi poslovnik (ako se i kad se usvoji) većem učinku zasedanja doprinelo i ukidanje direktnih TV prenosa. Manje bi štete bilo po demokratiju a više koristi po opasno narušenu efikasnost rada. Kad u njoj ne bi bilo TV kamera, skupštinska sala bi manje bila upotrebljavana kao pozornica za stranačke igrokaze namenjene širokoj javnosti, a više kao radni prostor za donošenje državničkih odluka u vidu zakona. U tom slučaju govornica bi manje bila megafon usmeren ka uhu biračkog tela, a više mikrofon za konstruktivnu komunikaciju sa ljudima oko sebe koji su svi jedni drugima kolege upravo shodno iskazanoj volji birača.

Iz ugla TV gledaoca, zastoji i pauze u direktnim prenosima dobro su došli. Izostankom ove vrste programa koja, po statistikama, ionako ima malu gledanost, otvara se prostor za obilje raznovrsnih i zanimljivih emisija – po pravilu iz sveta nauke, obrazovanja, umetnosti. Zbir onih koji u prepodnevne i ranopopodnevne sate gledaju dečji i školski program, putopise, serije o životinjama, etnološke i ekološke reportaže, snimke koncerata klasične muzike, „Super priče”, „Senior klub”, „Bardove teatra”, „Razotkrivanje zaborava”, „Osma vrata”... u zbiru je svakako veći od onih koji su zavisnici od radikalsko-naprednjačko-narodnjačko-liberalno-demokratskog rijaliti šoua.

Tako je, kao neočekivana poslastica, u ponedeljak pre podne umesto Skupštine servirana Aurora. U najboljem maniru Bi-bi-sijevog dokumentarizma gledalac je bio vođen tragom bele medvedice i njenog mečeta koji su, tokom pet meseci praćenja, prevalili pet hiljada kilometara u borbi za opstanak. S neograničenom posvećenošću svom naučničkom istraživačkom cilju i uz prvorazredan reporterski nerv radoznalih i smelih snimatelja, sročena je žanrovski slojevita TV priča. Bio je to istovremeno opis lepota, čuda i tajni prirode, s uzbuđujućim snimcima obrušavanja glečera ili izranjanja blistavih crnih škriljaca ispod bleštave beline leda, kao i dokument o živahnom svetu ptica, riba, foka, morževa koji obitavaju nadomak Severnog pola. Ali, više od svega – istinska drama s napetim zapletom, Aurorinim naporom da sačuva mladunče od surovosti arktičke zime, stalne nestašice hrane, ogromnih nasrtljivih mužjaka.

Ushićenje s kojim su autori emisije iz ciklusa „Neobična putovanja” doživeli svoje „druženje” s Aurorom prenelo se na gledaoca, učvrstivši mu želju da ovakve emisije što ređe ispadaju iz TV ponude kao kolateralna šteta direktnih prenosa dugih sednica kratkog dometa.