Strah nas čini ljudima

Mo Hejder, britanska književnica i autorka svetskih bestseler trilera, nedavno je gostovala u Beogradu i uveličala rođendansko slavlje „Lagune”, svog beogradskog izdavača. „Laguna” je objavila romane Mo Hejder „Ptičjak” i „Postupak”, u prevodu Nenada Dropulića. Mo Hejder piše o serijskim ubicama, otmicama dece, ritualnim ubistvima, o Tokiju, u kojem je živela, o dobrim i lošim momcima. Smeje se na pitanje da li su njeni romani filmovani. Kaže da posle nekoliko neuspelih pokušaja, još uvek nijedan nije prenet na filmsko platno.

Gde najpre tražite podatke za svoje romane, da li su to životne priče iz novina, ili samo proizvod Vaše mašte?

Priče dolaze odasvud, nema preciznog odgovora na to pitanje. Podsticaj dobijam i iz novinskih izveštaja, iz knjige koju sam pročitala, ili iz snova. Za neke priče radila sam ozbiljna istraživanja. Na primer, u vreme kada sam pisala roman „Ptičjak”, posetila sam jednog od najpoznatijih patologa u Engleskoj i pitala sam ga šta misli o jednoj od metoda za ubijanje putem uzimanja tečnosti iz kičme. Tehnički čovek može da umre ukoliko se ispumpa dovoljna količina te tečnosti. Patolog mi je objasnio da ta metoda nije loša, ali mi je predložio bolju, ubrizgavanje lokalnog anestetika u mozak.

Koja od Vaših priča je najstrašnija?

Mislim da je „Postupak” najstrašniji, zbog toga što je dečak u ovoj priči mogao da preživi da nije bilo grešaka policije. Nestanak deteta za mene je najteža stvar, život posle toga je kao doživotna robija u kojoj nema oporavka. Ako nečije dete izgubi život, roditelj zna da je to kraj i može da ga ožali, ali kada dete proglase nestalim, patnja nalikuje na najveći nezamislivi košmar. Strašan je i roman koji sada pišem, o otmici automobila. Sada onaj ko krade automobil više ne može da ga upali spajanjem žica, pa se pljačkaši sve češće odlučuju da napadnu vozača. Pišem o čoveku koji krade automobile u kojima su, nesrećom, deca, i ta deca nestaju.

Pišete o velikim strahovima, o iskonskim osećanjima čoveka. Ima li nečeg korisnog u tome kada se plašimo od nečega?

To je prirodan ljudski instinkt. U izvesnim situacijama nužno je da imamo određenu dozu straha. Ukoliko ga nemamo, onda ga tražimo ili u ovakvim knjigama, ili na toboganu, ili u skokovima padobranom. Ljudi rade najrazličitije stvari kako bi se uplašili. Mislim da postoji kvota straha koju svako u svom životu treba da ispuni. Izlaganje strahu čini nas ljudskim bićima. Ako postoji svrha u knjigama koje pišem, onda je to mogućnost da žene shvate suštinu nasilja u svetu, kako bi mogle da se zaštite. Mislim da nešto može da se nauči iz toga kako se likovi ponašaju u strašnim situacijama, čitalac može da se naoruža protiv onoga što se može desiti u budućnosti.

Sa kakvim problemima se suočava junak Vaša četiri romana, detektiv Džek Kaferi?

Njegov brat je još kao vrlo mlad bio kidnapovan, njegovo telo nikada nije pronađeno. To je kao teško breme na Kaferijevim plećima, koje ga stalno tišti. Nikada od toga nije umakao i konstantno traga za nečim. Nikada neće moći da postoji kao normalno ljudsko biće. On je zločesti policajac, ubica zapravo, zbog toga što je i sam počinio ubistvo. Ideja da i policajac može da bude loš potekla je iz mog detinjstva. Moj brat i ja igrali smo se u dvorištu naše kuće, koje se oslanjalo da drugo dvorište. U tom drugom dvorištu ugledali smo jednog dana šator. Pomislili smo da je to fantastična ideja i napravili smo sopstveni kamp. Jednog jutra, rano, neko je pozvonio na vrata, moj otac je otvorio i čulo se kako se prepire sa nekim. Bili su to fotoreporteri koji su hteli da uđu u naše dvorište i da slikaju baštu sa šatorom. Kada smo kroz prozor pogledali na baštu u susednom dvorištu videli smo policiju i forenzičare. Ispostavilo se da je čovek koji je živeo u toj kući ubio svoju ženu, sahranio je u dvorištu i stavio šator preko groba kako bi ga prikrio.

To stvarno liči na Hičkokov film „Prozor u dvorište”.

Zaista, tačno, sa fotografom kao glavnim junakom. Međutim, čovek koji je počinio to ubistvo bio je policajac. Sećam se da sam imala deset godina i da sam rekla ocu: „Zar policajac ne bi trebalo da bude dobar, da pazi na nas?” Otac je odgovorio: „I policajac je čovek”. To sam zapamtila: policajac je čovek. Moj junak Džek Kaferi i te kako je čovek, sa svojom tamnom stranom, i sa mnogo mračnih tajni.

Da li je ljudima lakše da shvate sopstvene mračne tajne, upoređujući ih sa „senkama” u drugima, naročito u onima koji „treba da budu dobri”?

Živela sam dugo u Japanu, i to mi je pomoglo da prihvatim svoju tamnu stranu, koju svi imamo. Na Zapadu, u hrišćanskoj kulturi, gde se klonimo greha, istinski se borimo sa činjenicom sopstvenog unutarnjeg mraka. Istočnjačke religije mnogo lakše prihvataju ravnotežu jina i janga. Moj način da se izborim sa svojom tamnom stranom jeste da pišem o njoj. Tako mogu da živim normalno.

Kada neko počini zločin da li je on stvarno zao ili je bolestan?

Mislim da smo svi sposobni za zlo, pod određenim okolnostima. Najbolja reč koja opisuje zlo jeste slabost, nemogućnost kontrole negativne strane ličnosti. Ima dana kada bih i ja mogla nekoga da ubijem. Kada je moja kćerka bila u jaslicama, jednom, kada sam došla po nju, ugledala sam je svu izgrebanu po licu. Čitavu noć sam ostala budna, koristeći sve svoje forenzičko znanje da smislim kako da ubijem onoga ko joj je to uradio, a da ne ostavim trag. Međutim, niko od nas ne zna okolnosti pod kojima bi otišao dalje. Vaša zemlja je bila u ratu, i niko ko to nije iskusio ne zna kakve sve spoljašnje okolnosti mogu dovesti do zločina.

London je jedan od Vaših gradova-junaka. Kako ga vidite u poređenju sa Tokijom?

Engleska i Japan imaju dosta zajedničkog. Ostrva smeštena na rubovima velikih kontinenata. Na oba ostrva vrlo je zgusnuto, na oba živi mnogo ljudi, naučili smo da budemo učtivi i da poštujemo jedni druge. Malo smo hladni, suzdržani. Japanci imaju sjajan smisao za humor, a to sam primetila i ovde u Srbiji. Britanci su dobri u očuvanju prošlosti. Dosta se novca troši za čuvanje arhitektonskog nasleđa. U Tokiju postoji jasna i fascinantna razlika između starog i novog Japana.