Kad Moskva nudi više

U prošli petak, 9. januara, dok je pola Evrope sa zebnjom očekivalo rasplet rusko-ukrajinskog spora zbog gasa, u Vašingtonu je potpisan dokument o strateškoj saradnji između SAD i Gruzije. Dokument su potpisali dotadašnji američki državni sekretar Kondoliza Rajs i šef gruzijske diplomatije Grigol Vašadze. U tekstu sporazuma navedene se uobičajene fraze o prijateljstvu dve zemlje, nameri SAD da čuvaju suverenitet i teritorijalni integritet Gruzije, o demokratiji, bezbednosti, ekonomskoj pomoći... Ukratko, sve ono što prija ušima žitelja jedne male države u kontaktima sa svetskom velesilom.

Ipak, neke stvari su morale da budu „zaobiđene“. Misli se, pre svega, na eventualno instaliranje američkih vojnih baza u bivšoj sovjetskoj republici i na jasniju definiciju saradnje dve države na vojnom planu. Umesto toga stoji rečenica o „namerama da se razradi strukturni plan za jačanje operativne saradnje i potencijala između NATO-a i Gruzije“. Članstvo kavkaske republike u alijansi, takođe, ostaje samo kao želja za budućnost... U situaciji kada predstavnici gruzijske opozicije optužuju predsednika Mihaila Sakašvilija da neodgovorno otvara put američkom vojnom prisustvu na Kavkazu, a Kondoliza Rajs broji poslednje dana na sadašnjoj funkciji – više i nije moglo biti učinjeno.

Amerikanci loši gosti

Odluka o „učvršćivanju prijateljstva“ dve zemlje, i pored činjenice da nova administracija u Vašingtonu još nije jasno naznačila svoju buduću međunarodnu politiku, ipak nije bez motiva. Naime, prema pisanju ruskih medija, američka vojna baza Gansi, koja trenutno funkcioniše na teritoriji međunarodnog aerodroma „Manas“ u Biškeku, prestonici Kirgizije, dakle na sasvim drugom kraju sveta, trebalo bi u najskorijoj budućnosti da bude zatvorena. Podsetimo se, Amerikanci su se ovde instalirali krajem 2001, neposredno posle terorističkih napada na Njujork i Vašington izvedenih 11. septembra iste godine. Bilo je to vreme opšte osude talibanskog režima u Avganistanu koji je označen za glavnog krivca pomenutih napada.

Kirgizija, koju od Avganistana deli tek teritorija Tadžikistana, a budući i sama članica tada formirane antiterorističke koalicije, velikodušno je za borbu protiv najvećeg zla današnjice ponudila korišćenje svog glavnog aerodroma. Trenutno se u bazi Gansi nalazi oko hiljadu američkih vojnika i više vojnotransportnih letelica. Prema podacima iz SAD, Vašington Biškeku, u ime naknade, isplaćuje godišnje oko 150 miliona dolara.

Ali kako je proticalo vreme, a avganistanska operacija sve više zapadala u bezizlaz, dobra volja kirgiske vlade dovedena je u iskušenje. Posebno zato što se ispostavilo da saradnja sa Amerikancima nije tako profitabilna kako se u početku računalo. Sem toga, strani vojnici se nisu pokazali baš kao valjane komšije. Tome su, pre svega, doprineli incidenti u koje su bili upleteni američki vojnici, a koji su se u više slučajeva završili pogubno po domaćine.

Predsednik Kirgizije Kurmanbek Bakijev – svestan da se zajedničko međunarodno vojevanje protiv globalnog terorizma, barem onog u njegovom najbližem komšiluku, sve više pretvara u krajnje banalan i neisplativ američko-avganistanski rat – okrenuo se tradicionalnom savezniku Moskvi. U Kremlju su bili spremni na ovakav sled događaja i ponudili su bivšoj sovjetskoj republici pomoć od dve milijarde dolara. Tri stotine miliona u vidu izuzetno povoljnih kredita i još 1,7 milijardi direktnih investicija pod komercijalnim uslovima.

Rusija je tu, preko granice

Gledajući na geografsku mapu, teško je naći neku posebnu vezu između evropske Gruzije i centralnoazijske Kirgizije, smeštene uz samu granicu sa Kinom. Ipak, dve zemlje povezuju mnoge zajedničke stvari: prvo, obe su decenijama bile u sastavu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, drugo, obe su (zajedno sa Ukrajinom) sa manje ili više trauma prošle kroz američki eksperiment takozvanih obojenih revolucija (2004–2005). Gruzija kroz „revoluciju ruža“, Kirgizija kroz „revoluciju lala“. Treće, što je i najvažnije, u Moskvi na obe države i danas gledaju kao na svoju istorijsku sferu uticaja i ne pokazuju mnogo želje da takvo mišljenje skoro menjaju.

Gruzija se u svojoj spoljnoj politici oslonila isključivo na Vašington, i to se ispostavilo kao priličan promašaj. Rusija je ipak bliže, odmah tu preko granice, što je i pokazala u petodnevnom avgustovskom ratu koji je vladi u Tbilisiju samo natovario nove nevolje. Sličnu sudbinu, mada u drugom obliku, doživljava ovih dana i Ukrajina.

Izgleda da u Kirgiziji ne žele da idu istom stazom. Uostalom, kao što rekosmo, do sada od saradnje sa SAD u Biškeku nisu imali neke velike koristi. Moskva nudi više, a u okolnostima svetske finansijske krize dve milijarde dolara, na nešto manje od 5,5 miliona stanovnika, nije baš beznačajna suma.