Goran Šušljik: Pozorište neće nestati – ostaće ekskluzivno mesto

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Goran Šušljik, pozorišni, televizijski i filmski glumac, reditelj i producent. Završio je Karlovačku gimnaziju i FDU. Od 1995. godine je stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a igrao je i u mnogim drugim pozorištima. Dva puta je dobio Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje. Nagrada „Car Konstantin” dodeljena mu je 2007. godine. Glumio je u brojnim našim poznatim ostvarenjima, kao što su „Kraj dinastije Obrenović”, „Gore-dole”, „Jagoda u supermarketu”, „Žurka”, „Folk”, „Čizmaši”, „Dnevnik mašinovođe”, „Stado”, „Biser Bojane”, „Vreme zla”, „Radio Mileva”, „Vreme smrti”, „Tajne vinove loze”…

– Ljudi koji se bave našom vrstom posla imaju dileme, sumnje, umor, ali naravno i zadovoljstva i sreće, ali su zadovoljstvo i sreća u stvari najkraći deo onoga što mi u našem poslu doživljavamo. Uglavnom je to jedna briga, koncentracija, disciplina koja ume da bude naporna, pa se svakog jutra budimo s ne baš čistom i jasnom mišlju da li smo srećni što smo u tome ili ne, ali to je sve normalno i prirodno. Mislim i da to pripada uopšte ljudima. Znam da ima ljudi koji kažu da je lako glumcima… Ta predrasuda možda i nije tako loša. Ne moraju gledaoci da znaju šta sve stoji iza… Pored sveg tog napora, koncentracije, vremena, u krajnjoj liniji strasti, emocija, misli, umemo ili ne umemo to da podelimo s onima koji nas gledaju i ti ljudi nas valjda ne gledaju samo, nego i oni nešto dožive i posle toga o tome misle i nešto ih prati od svega onoga što mi dajemo za njih, Nismo mi samo ljudi koji čitaju tekstove pa izlaze na scenu. Mi živimo živote. čitamo knjige, gledamo filmove, mislimo, osećamo život, posmatramo ga, dotiče nas sve, a to sve utiče na pripremu onoga što će nam se možda desiti za godinu dana kad se susretnemo s nekim likom. Imamo porodice, imamo probleme, idemo i na pijacu, šetamo i pse, i učestvujemo u životu… I to jeste sve jedna vrsta pripreme i borbe s okolnostima koje te onda teraju da si koncentrisaniji onog trenutka kad si baš nad tekstovima i nad zadacima – istakao je Šušljik.

U karijerama čak i velikih glumaca postoje dve ili tri uloge iza kojih oni zaista mogu da kažu da stoje do kraja, kaže naš sagovornik.

– Nije to, naravno, puna istina, to je naš subjektivni osećaj. Nekad i osećaš, recimo posle neke večeri, kad odigraš predstavu, da si bio sjajan, ali to u stvari nije tako… I obrnuto se desi. Nismo mi potpuno nesvesni toga i ne bih ja sad izdvajao. Neko vreme nisam baš intenzivno radio, bavio sam se više produkcijom, nisam stizao, a nije ni bilo pravih ponuda, ali sada igram jednu predstavu koja me je podsetila na neke moje važne uloge, ne zato što je ta uloga ista kao neke druge, nego zato što ono što mi se sada dešava jeste nešto lepo u predstavi „Zagonetne varijacije”, koju igram sa Jankom Cekićem u Teatru Vuk i po Srbiji i u regionu. Osećam tu neku staru dobru strast koju sam osećao i kao mlad glumac. I to nije samo rezultat iskustva, nego valjda se nekada desi da je nešto baš izuzetno i da se ti u tom izuzetnom jako dobro osećaš. Postoji nekoliko uloga za koje stvarno mislim da mi je bilo važno da ih odigram. To ne znači da nisam u drugima bio dobar ili nešto tako, nego mi je prosto važno da sam došao i do uloge Abela Znorka u „Zagonetnim varijacijama” – pojašnjava naš sagovornik.

Kaže da, kada dobije dobar tekst – to je ujedno jedna velika zamka.

– Dobar tekst često može da te odvede na neku stranputicu, jer se osloniš samo na to. Pristup tome je bio ozbiljan, ali s velikom odgovornošću i nekom tremom, ozbiljnom tremom, jer je vrlo nezgodno što su na sceni dva glumca, mali je prostor, nema ničega sem teksta i nas dvojice, što može da zamaskira, da skloni, da sakrije... Ta ogoljenost je na neki način prilično nezgodna situacija, ali s druge strane – uspeli smo. Nikad ne znaš na početku šta će biti na kraju. Ovog puta se desilo. I eto, zahvalan sam pre svega Janku, koji me je pozvao da to igramo. Zahvaljujem i što sam sebi omogućio prostor u toj ulozi i u toj predstavi u kojem se osećam kao pravi glumac. Uzeli smo jednu debelu svesku i posle predstave, nakon poklona, pozivam publiku da napiše ono što je osećala, videla, da li je nešto uzbudilo, iznerviralo. Oko 99 odsto, možda čak i sto odsto, jesu pozitivni komentari. Postoji začuđujuća preciznost u onome što su bile naše namere i onome što je publika osećala i doživela. I to me na neki način, kako ga želim, ponukalo da razmišljam o tome... – kaže Šušljik.

Dodaje da može da se desi da publiku nekada i potceniš ili da ti je samo stalo do tog aplauza, do uspeha. Ali to je samo jedan segment.

– Važno je to kad publika u stvari uspe da doživi sve ono što su krajnji dometi i tebe i tog teksta i tih likova koji pričaju jednu vrlo zanimljivu priču. Priča je, uslovno rečeno, ljubavna, i to nije neinteresantno reći, govori o ljubavi prema jednoj ženi koja se ne pojavljuje u samom komadu, nego je ona prosto predmet te ljubavi. Ali tekst je toliko pun u stvari tih unutrašnjih i spoljnih zapleta, psiholoških, filozofskih zapleta da on ujedno tim emocijama koje prosto otvara i nudi publici, ako se to dobro igra ili izgleda da igramo dobro, probudi sve ono čemu smo se mi nadali kad smo se suočili s tim tekstom. Nije to stalno slučaj. Postoje i velike uspešne predstave gde ti vidiš spretnost, vidiš atrakciju, vidiš i dobru glumu. Nije ni to problem. Ali ovi trenuci u mojoj karijeri retki su u tom smislu da su ti detalji emotivni, misleni, prepoznati do kraja, a nije to samo do mene, nego je do spleta raznih okolnosti, pa moram da kažem, možda i zbog vremena u kojem živimo. Kad sam studirao pod stare dane, uslovno rečeno, režiju kod profesora Vunkovskog, jer završio sam i režiju, master režije u Skoplju, Meta Hočevar, jedna velika scenografkinja iz Slovenije i rediteljka, na naša pitanja šta je budućnost pozorišta, da li će pozorište nestati, rekla je da pozorište neće nestati i da će ostati jedno ekskluzivno mesto. Dešavaju se velike tehnološke promene, a ljudi, ako se ne menjaju, menjaju sebi okolnosti u kojima su, ili se vraćaju u okolnosti u kojima su nekad živeli, kako god gledamo. Ona je rekla nešto s čim se i mi sad suočavamo – da je to jedno ekskluzivno mesto gde ćeš možda na poslednjem mestu imati mogućnost da jednog živog čoveka prepoznaš kao svog, da njegovu sudbinu prepoznaš kao svoju, da iščitavaš priče od 2.000 godina kroz nekog ko je medijum koji postoji iza tebe i da to bude umetnost koju ti možeš da čuješ, omirišeš u datom trenutku... To je nešto što me i dalje održava u nadi da je pozorište važno i da neće nestati, uprkos svemu – stav je Šušljika.

Smatra da ne postoji recept za srećan život.

– Da postoji, verovatno bi mogao da se kupi, ali ne verujem da su ovi što imaju novac to kupili. Ne verujem i da je manje novca neka sreća. Ne sastoji se sreća od toga. Ti možeš da budeš dovoljno nesrećan sa svojim detetom koje obožavaš ili veoma srećan u nekim užasnim teškim okolnostima, zato što si živ, zato što je danas dan ovakav. Mislim da je ono što je najvažnije, i ne znam da li je to sreća, ali to je pokušati u jednom trenutku, kad mu dođe vreme, biti najbliži onome kako si ti najkomotniji. I ako ti je dobro s tim tvojim zaista, onda si našao taj recept – kaže Šušljik.

Naš sagovornik ima stav da je najvažnije biti spontan u životu i u glumi.

– Spontanost za mene znači neki impuls u kojem prepoznaš odmah, brzo da li je to nešto što te privlači ili ne. Nemam mnogo veliku potrebu da nešto promišljam ako odmah ne osetim privlačnost nad onim što je moguće uraditi s poslom. Ne mora to da znači da će na kraju biti sve u redu i da je to baš dobra odluka, ali moje odluke su najčešće ponesene mojim prvim impulsom – naglasio je gost našeg podkasta.

Supruga Irina mu je najvažniji životni oslonac.

– Malo je reći uzdanica, jer taj deo života je najvažniji – šta si i ko je pored tebe. Tako da reč uzdanica deluje kao neka funkcija... Imamo porodicu i radili smo dosta zajedno i živimo naše živote već dosta dugo zajedno – dodao je Šušljik.

Nebojša Glogovac – omiljeni kolega

Gost našeg podkasta istakao je da mu je Nebojša Glogovac bio omiljeni kolega.

– Mi smo, sticajem okolnosti, igrali nekoliko predstava koje su se baš dugo i intenzivno igrale, proveli smo dosta vremena na sceni. Pošto se stalno s nekim viđaš, provodiš vreme, radiš intenzivno, pa i porodica se ređe viđa i provodi se manje vremena s njom nego s kolegama, može se reći da sam mnogo života na sceni proveo s njim. Njega nema, ne bih sad nad tim elegično govorio, ali divno je što je postojao, bio je fantastičan glumac i baš jako dobar partner. Kao glumac je bio neprocenjiv i mislim da treba ponekad pogledati ono što je ostalo iza njega. Iza nas je ostalo osećanje… – rekao je Šušljik.

Vreme je relativna stvar u glumi

Naš sagovornik je govorio i o pripremama za neku predstavu ili film.

– Mnogi glumci pričaju o tome kako dolaze do nekih rezultata. Najviše mi se sviđa priča o Hopkinsu, velikom glumcu. koji je rekao, i to sam čuo na nekoliko mesta o nizu umetnika, da sedne, uzme tekst, pa ga pročita jednom, pa drugi put, pa 15. put, pa 20. put, pa 21. put, i onda ponovo iz početka, to je priprema. To je mala demistifikacija, nije to baš tako. Vreme je veoma relativna stvar u našem poslu. Predstave se uglavnom rade oko dva meseca, ali to ništa ne znači. Ti možeš za dva meseca da ništa ne uradiš, pa posle sedam dana da razrešiš stvar. Meni se dešavalo da mi se stvar otvori na dan premijere. Nije to neobično. Nije to tako jednostavno objasniti, ali tako je. Mislim da je ključ neka koncentracija, naravno, ako znaš na šta se koncentrišeš – naveo je Šušljik.

Vaspitanje dece

Šušljik je govorio i o tome da ima dvojicu sinova, Đorđa i Dušana, a tema je bila i da li je u današnje vreme teže odgajati decu nego što je to bio slučaj nekada.

– Ne znam kako je bilo ranije, pretpostavljam da je bilo teško, ali i sad je teško, između ostalog, zato što je ovo vreme opterećeno jednom vrstom fokusa na roditeljstvo, koje je naravno važno, ali, s druge strane, ima nešto što me možda brine… Možda i zaboravljamo sada da ima nešto što je ugrađeno u tebi, bez obzira na to ko si, šta si, kako si rastao. To roditeljstvo možda ne mora toliko da se uči, i ne mora stalno da se ponavlja. Mislim da su, recimo, ti impulsi o kojima pričam i u poslu, dosta važniji u vaspitanju. Drugo, ja duboko verujem u to da mi ne možemo baš sve da vaspitamo u detetu i sagradimo, pa često preterujemo... Znam da je moguće i sam sebe vaspitati i da nije često presudan uticaj, kakav god da bude, na recimo dete koje baš ne želi, i da kad dete ili čovek nešto ne želi, on može da se krije iza tuđih želja, ali čovek je ipak suvereno biće i jedinstven, inače bi svi bili nekako, na kraju krajeva, klonirani. Mislim da prosto priroda nije napravljena tako i da ljudi nisu očigledno napravljeni tako, jer se zaista prilično razlikujemo jedni od drugih – dodao je Šušljik.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU