Duboko zaranjanje u nepoznato

Solun – Uvek je ogromna radost susresti se negde s Izabel Iper, francuskom i svetskom glumicom blistave, četiri decenije duge filmske i pozorišne karijere, Šabrolove muze s kultnim statusom nedostižnosti, francuske dive za koju je jedan kritičar napisao da poseduje „sadomazohističku tvrdoglavost kakvu nikada niste videli u istoriji francuske glume”.

Na 66. TIFF-u Iperovoj je priređen omaž program u vidu retrospektive, održala je masterklas i pred publikom se pojavila dva puta: pred projekciju filma „Ona” Pola Verhovena (2016) i najnovijeg – „Najbogatija žena na svetu” (2025) Tjerija Klife. Zanimljivo je da je glumica sama izabrala filmove koji se nalaze na meniju njene solunske retrospektive i to je prokomentarisala rečima: „Možda sam mogla da izaberem i druge filmove, ali verujem da ovaj poseban izbor pruža dobar pregled mog rada s mnogim međunarodnim rediteljima.”

Najstarije ostvarenje na retrospektivi je „Nebeska kapija” (1980) Majkla Čimina, o kojem je Iperova pričala kao o fantastičnom iskustvu kad je provela čitavih sedam meseci u Montani (SAD), ali i po tome što je film izazvao veliku kontroverzu. „Bio je to ogroman promašaj na blagajnama. Konkretno, ’Njujork tajms’ ga je nazvao ’neviđenom katastrofom’, od koje se reditelj nikad nije zaista oporavio. Tokom karijere, mnogo puta sam razmišljala o ovom ostvarenju, zaključujući da je to autorski film. Bio je to veoma lični film, s oštrim političkim komentarima o svom vremenu. Možda bi danas bio lakše prihvaćen.” Kada je upitana kako se nosi s neuspehom i da li on utiče na nju, Izabel Iper je izjavila: „Naravno da utiče. Ne snimamo filmove da bismo ih držali skrivene u sobi, snimamo ih tako da nas može videti što više ljudi. Biti prihvaćen neraskidivo je povezano sa samom prirodom snimanja filmova. Međutim, ja sam samo glumica u filmu i ne mogu da nosim ceo teret neuspeha na svojim plećima, ne osećam se lično odgovornom ni za jedan neuspeh”.

Poznata po tome da uvek rado odgovara izazovima zahtevnih uloga, francuska diva je rekla: „Likovi koje otelotvorujem imaju složene i kontroverzne aspekte, mada ne verujem da ih njihove osobenosti čine neprivlačnim. Nekada su, možda, postojale jasne razlike između dobra i zla, ali sada su te granice počele da se zamagljuju, postajući gotovo nerazlučive. Zapravo, uloge koje preuzimam ne smatram zahtevnim.” Imala je komentar i na saradnju sa svojom ćerkom Lolitom Šama (zajedno su u Solunu) u filmu „Kopakabana” Marka Fitusija (2010), rekavši da je reč o „komediji s oštrim ivicama koja narušava ravnotežu između odnosa majke i ćerke, a istovremeno nudi pronicljiv komentar o jazu između generacija na prilično neočekivan način”, kao i da je zajednički rad sa ćerkom bio „predivan i važan”.

Tokom dugog susreta s publikom i profesionalcima Iperova je govorila i o saradnji s Halom Hartlelom na filmu „Amater” (1994), koji je došao posle „Poverenja” (1990) i dela „Jednostavni ljudi” (1992), prisetila se rada s Martom Mesaroš u „Naslednicama”, s azijskim autorima Hong Sang Šuom i Briljante Mendozom, a znatan deo razgovora posvetila je Aleksandru Saši Petroviću i ulozi koju je igrala u njegovim „Seobama” (1989). Iperova je rekla da su „Seobe” Petrovića „neverovatan film s visokokvalitetnom produkcijom i snažnom, rezonantnom porukom, koji je imao pomalo bizarnu sudbinu zbog raznih problema koji su se dešavali tokom snimanja i distribucije”.

Odgovarajući na pitanje iz publike o tome s kojim bi rediteljem volela da radi da je mogla, Izabel Iper je izdvojila Alfreda Hičkoka i posebno film „Vrtoglavica” (1958), a za prekretničke uloge u karijeri navela je one koje je odigrala u „Učiteljici klavira” Mihaela Hanekea (2001) i filmu „Ona” Pola Verhovena, dok je prisećajući se svojih glumačkih početaka rekla da je „prvi put pred kameru stala sa četiri godine, a ne sećam se prvog profesionalnog iskustva jer je to verovatno bilo nešto krajnje sporedno na televiziji”, kao i da nikada ne pravi razliku između glume u pozorištu i na filmu. Naravno, govorila je i o Klodu Šabrolu, s kojim je snimila tolike filmove, posebno se osvrćući na „Ceremoniju” (1995) i ulogu koju smatra vrhuncem svoje karijere. „U ovom filmu dominira sukob između dobra i zla, dok je element klasne borbe takođe izuzetno intenzivan. Nejednakosti mogu dovesti do eksplozivnog nasilja, a film pokušava da nam pomogne da to razumemo, a da ne oprostimo. Volela sam sve filmove koje je Šabrol napravio, a u kojima sam učestvovala, jer nikada nije teško govoriti o nasilju osećanja, nasilju suživota. Šabrol je duboko politički, kao što je i film po svojoj prirodi. Imao je dalekovidu percepciju i kroz svoje filmove ponudio je oštru kritiku sveta u kojem živimo.”

Na kraju masterklase, odgovarajući na pitanja o postojanju nečega što željno iščekuje posle tako impresivne karijere, Izabel Iper je rekla: „Ne čekam nešto konkretno. Uvek tražim nepoznato. Moja karijera je zaista bila duboko zaranjanje u nepoznato, to je upravo ono što tražim i obično to i pronađem.”ANTRFILE SLIKA-VEST

Nagrađena Đorđevićeva „Tišina lišća”

Stefan Đorđević tokom predstavljanja novog projekta

(Foto: 66. TIFF-Motion Team

Solun – U okviru ovogodišnjih „Raskršća” – na Koprodukcijskom forumu koji se u okviru industrijskog dela održava na TIFF, scenarista i reditelj Stefan Đorđević („Vetre, pričaj sa mnom”, s kojim trenutno nastupa po svetu) zajedno s producentkinjom Draganom Jovović predstavio je svoj drugi dugometražni film „Tišina lišća”, koji je u fazi nastanka. Njihov nastup završio se osvajanjem nagrade „2/35” za postprodukciju slike i zvuka.

Producentski žiri naveo je u svom obrazloženju da je Đorđevićev film „hrabar, žestok, ali i duboko empatičan, duboko dirljiv jer u svoje srce stavlja decu i učenike” i da je nagrada zaslužena i „zbog jedinstvenog pristupa duboko ličnoj priči koja odjekuje hitnom globalnom relevantnošću”.

Đorđevićeva „Tišina lišća” jeste priča koja prati nastavnicu u osnovnoj školi koja je nepravedno otpuštena, neposredno pred maturu svog odeljenja, dok njeni učenici pokušavaju da je vrate na posao i bore se za nju ljubavlju, upravo onako kako ih je ona naučila. Reditelj je o ovom svom novom filmu u nastanku rekao: „On istražuje šta znači brinuti o drugima izvan pravila. Želim da publika oseti hrabrost i saosećajnost nastavnice, da svedoči tihoj snazi svakodnevne brige i da iz sale izađe s verom u preobražavajuću moć ljudske povezanosti.”