Stogiodišnji čuvar ognjišta sa Manjače

Banjaluka – Šta sve pamti, sa čime se sve suočio, koliko je bolesti i nevolja proživeo, a u svemu sreću našao – priča čitav vek star Jovo Đukić. Kaže da pamti bojeve, bune, velike ljude, ali i one male, obične kao i on koji su život posvetili radu i odgoju dece.

Starina Jovo kaže da uvek jede zdravu domaću hranu, mnogo voća i povrća i pije mleko. Veli da je to tajna njegove dugovečnosti, ali da ipak treba biti umeren u svemu.

"Ma nisam ja baš svetac – da samo pazim šta jedem i koliko – imam i pokoji porok. Mnogo volim duvan, a uz to i koju čašicu domaće, ljute, prepečenice", veli starina. Zdravlje ga je, sve do sada, kada već oseća teret godina i hvata ga bolest, poslužilo bolje nego mnoge, a on to objašnjava lepim životom na selu. Priča da je od detinjstva pa donedavno čuvao ovce na proplancima Manjače, a veli da je sigurno zbog toga održao vitalnost i u dubokoj starosti.

"Deca su sada drugačija, sve im nešto ne odgovara, pa ne vole toliko ni ovce, ni domaće proizvode. Ali nema lepšeg i zdravijeg mleka od ovčijeg", kazuje Jovo. Seća se kako je nekada izgledao život na selu, spavalo se na krevetu od slame, koji je tada bio mek kao svila, mirisan i za odmaranje duše nakon napornog dana.

Smatra da su danas zabave za mlade mnogo drugačije, nema tu više onog ašikovanja i hrabrosti kakvom su se nekada kitili momci.

"Voleo sam da se veselim, bila su tu kola, pa su devojke igrale, a i momci bi im se priključili, pa gde koji stane, znalo bi se koja mu se sviđa", ispričao nam je deda i dodao da je voleo i da zasvira na guslama i iz sveg glasa zapeva ojkače.

Izabranicu srca svoga upoznao je sa 15 godina i odlučio da se oženi. "Imali smo lep brak, ali da je zaprosim morao sam ići čak kod našega pope po odobrenje. Bila mi je komšinica, i tada je svako svakoga poštovao i voleo, kao da smo svi rođeni", veli Jovo. "Na svadbu su došli mnogi gosti, a kasnije smo izrodili dvoje dece i omogućili im lepo odrastanje. Brali smo konoplju i tkali odeću, pa se nekada od toga moglo lepo živeti."

Sa tugom nam je ispričao da se nije naživeo dovoljno lepote života sa svojom draganom, jer je ona preminula pre pedesetak godina, a zamenu za nju nije našao, jer, kako kaže, nema više tako lepih i divnih majki i vrednih domaćica.

Još veća tuga, priča starac, jeste i to što je nadživeo oba sina i, ne mogavši sakriti suze, reče da ga je Bog ipak pogledao i ostavio mu desetoro unučadi i isto toliko praunučadi, pa čak i troje čukununučadi.

Srećom, kaže deda, ne živi sam i zajedno kroz život ide sa svojom snahom Grozdom, koja nam je rekla da će na dedu da pazi dok može, a i ona je već u pozne godine zašla. On kaže da za decu još živi i da voli kada dođu i u kuću donesu radost.

Zbog toga svoje domaćinstvo održava kao mirnu oazu za putnika namernika posle prašnjavog puta i opustelih kuća u selu na Manjači. Starina veli da je navikao da uvek nešto radi ispred kuće, u bašti, u dvorištu jer to mnogo govori i o samom domaćinu. Zbog toga je u njegovom dvorištu trava uvek lepo pokošena, a za stoku pripremljeni plastovi sena.

Njegovi potomci sada su raštrkani kud koji, ali sreća je njihova pa je ognjište uvek tu, u njihovom selu, na obroncima Manjače, koje verno čuva i održava starina Jovo.