Svi talenti porodice Đakometi

Specijalno za „Politiku”

Cirih – Kad kažemo Đakometi, pomislimo odmah na slavnog švajcarskog vajara i slikara Alberta (1901–1966), čije prepoznatljive visoke i vitke skulpture susrećemo u brojnim svetskim muzejima. Ipak, njegova porodica bila je u potpunosti okrenuta umetnosti, pored oca Đovanija Đakometija (1868–1933), slikara, stvaralaštvu je u oblasti primenjene umetnosti i vajarstva bio posvećen i Albertov mlađi, manje poznati brat Dijego Đakometi (1902–1985). Upravo je njemu u čast od 28. juna do 9. novembra priređena retrospektiva u dva zdanja Bundner umetničkog muzeja, u romantičnom, okruženom visokim planinama, manjem gradu Huru, blizu Ciriha. Njegova dela predstavljena su ovde kao skulpture, ravnopravno sa slikama Đovanija Đakometija i vajarskim ostvarenjima Alberta Đakometija, kao i slikama daljeg rođaka Augusta, zahvaljujući kustosima Stefanu Kuncu i Kazimiru Di Krešencu (za dizajn postavke se pobrinuo Vaclav Požarek). Dijego Đakometi je tokom svoje duge karijere vešto balansirao između primenjenih i likovnih umetnosti, često je ljude prvenstveno asocirao na svog poznatijeg starijeg brata Alberta, ali je na ovoj postavci predstavljen sa velikim opusom, kao centralna figura.

Kako Dijega opisuju znalci? Kažu da je sebe doživljavao pre svega kao zanatliju. Činilo mu se sasvim dovoljnim da bude brat slavnog vajara Alberta Đakometija i sin poznatog slikara, Đovanija. Ipak, genijalnost u stvaranju je bila skrivena i u njemu, samo je on odbijao da je prepozna u mladosti. To se kod njega dogodilo u kasnijim godinama, kada pronalazi svoj izraz. Na ovoj retrospektivi mogu se videti komadi nameštaja Dijega Đakometija: lampe, stolice, stolovi, svećnjaci, rukohvati na masivnim vratima, izrađeni od bronze i osmišljeni na elegantan i jednostavan način. Oni su ukrašeni botaničkim motivima u vidu grana, drveća, lišća... Umetnik je vajao u malim formatima životinje koje je voleo poput sova, jelena, lisica, pasa i mačaka, i one su ovde izložene.

Dijego je bio prvi Albertov model u detinjstvu, a kada su odrasli pripremao je materijale, gvozdene žičane armature, od kojih je Alberto modelirao svoje skulpture u glini. Potom ih je ostvarivao u gipsu kako bi mogle biti izlivene u bronzi. Dijego je čak bio cenjen kao najboljim patinator bronze u Parizu i ništa mu nije bilo teško da učini za brata.

Zanimljivo je da je tek 1985. godine, sa otvaranjem Muzeja Pikasa u Parizu, tri meseca pošto je preminuo Dijegu priređena prva muzejska izložba. Zapravo on je 1983. dobio prestižnu narudžbinu za uređenje Muzeja Pikasa, a tada je imao skoro osamdeset godina. Dijego je napravio lampe, klupe, stolice i niske stolove koji su se uklapali u monumentalne prostore i učestvovali u dijalogu sa Pikasovim delima. Potom mu je 1986. Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, gde se sada nalazi celokupno njegovo delo, posvetio izložbu. U Švajcarskoj je njegov nameštaj izložen 1988. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Cirihu. Inače, Dijego je stvarao luksuzne predmete tridesetih godina prošlog veka za Žan-Mišela Franka, poznatog dizajnera nameštaja i dekoratera enterijera i za slavnu klijentelu, uključujući brend „Živanši”. Dizajnirao je i enterijer za bar „Kronenhale” u Cirihu.

Muzeju umetnosti u Huru su 2016. poklonjeni sto, stolica, nosači za ogrevno drvo i impresivan svećnjak, koji je Dijego Đakometi napravio za svog brata Alberta povodom njegovog pedesetog rođendana. Sadrži pet držača za svećnjake, po jedan za svaku deceniju, i ukrašen je sa dve konjske glave, što bi moglo da simbolizuje odanost braće. Alberto i Dijego su gajili duboku naklonost jedan prema drugom. Dijego je dugo bio potcenjen, tome je doprineo sopstvenom odlukom. Dela je uvek potpisivao izostavljajući svoje prezime, jer je smatrao da je slava pripadala starijem bratu, a veruje se da je tek posle Albertove smrti počelo da se priča i o uspešnom Dijegovom radu.