Veljko Paunović, Crnjanski srpskog fudbala

Dok je Srbija panično tražila novog fudbalskog selektora, jedno ime provlačilo se kao jedino moguće. Dok su se u raznim kabinetima pravile kombinacije o imenu i prezimenu trenera koje će oprati nacionalni obraz posle sramnog poraza od Albanije, opet je, na kraju većanja, ostajalo samo jedno ime.

Veljko Paunović je znao da će njegov telefon konačno zazvoniti. Deset godina je čekao taj poziv. Na vezi je bila otadžbina koja ga se odrekla kao heroja, a sada ga opet poziva na mobilizaciju.

Ovo je balada o povratku čoveka koga je Srbija oterala. U njegovom dolasku kriju se sve istine o nama.

Kao i u svakoj našoj priči koja ima ukus istine i gorčine, junak mora najpre da ode, što dalje odavde, da bi ga se neko konačno setio. Mora da pređe okean, da se izgubi u tuđim gradovima i tuđim jezicima, da padne u zaborav, pa da jednog prokletog dana, iz daljine, postane jedini spasilac. Veljko Paunović je upravo taj junak: otpisani povratnik, metafora Srbije koja najpre odbaci svoje najbolje ljude, pa im se pokajnički javi kad požar već zahvata kuću.

Bio je jun 2015. godine, bilo je to na Novom Zelandu, u noći kad su naši klinci srušili Brazil i postali svetski prvaci. Srbija je tada imala trenera koji je znao da ih vodi, koji je u svakoj utakmici video smisao, red i ideju. Veljko Paunović nije bio samo selektor. Bio je vođa jedne male republike snova. Znao je da od dvadesetogodišnjaka napravi vojsku sačinjenu od karaktera i da ih ubedi da su jači od Brazila, od sudbine i od našeg fudbalskog predanja da smo večiti gubitnici. Da nismo imali sreće i da je lopta okrugla.

I kad se vratio u zemlju kao trener mladih prvaka sveta, odjednom je postao suvišan. Kao da je ta titula bila slučajna, kao da se desila uprkos njemu, a ne zahvaljujući njemu.

Paunović je u zemlji euforije delovao previše obično i previše staloženo. Valjda nije umeo da snishodljivo obilazi kabinete, nije umeo da se klanja, nije umeo da celiva ruke i zato izgleda kao da ovde nikad nije ni pripadao. Tamo, negde daleko, na kraju sveta postao je junak. Ovde, odmah po ateriranju, postajao je uljez. Samo je mirno rekao da će generacija sa Novog Zelanda za 10 godina biti prvak Evrope i sveta u fudbalu. Možda bi zaista bilo tako. Postao je isuviše opasan i zarazan svojim optimizmom u tamnom vilajetu srpskog fudbala. Delovalo je da se konačno pojavila pamet koja zna da prepozna talenat, da ga oblikuje i da od njega napravi tim.

I šta smo uradili s tim čovekom? Ništa. Potrudili smo se da ga više nikad ne vidimo. Dok su mu u Beogradu aplaudirali i obećavali, u kancelarijama se već spremalo njegovo tiho sklanjanje. Da su ga tada uzeli za selektora A tima, kajali bi se, jer bi pokvario ustaljene šeme, dilove i provizije. Mada se ni Veljko nije naročito nudio, jer znao je kao mladi trener mladog tima koji je u stanju da svojom taktikom slomi Brazil i postane svetski prvak, da to nije baš najbolja stavka u srpskom si-viju. Moćnici su sledili drugo pravilo tamnog vilajeta, ali srpskog. Nisu ga uzeli, nisu se ni pokajali.

Zato je morao da ode što dalje, ne u Evropu, jer je to suviše blizu i jer bi sećanje na njega trajalo. Sklonio se u Ameriku, gde je fudbal šou biznis za ocvale svetske face koje pod stare dane uzimaju dolare kako bi zabavljale dokone Amerikance.

Ušao je u stadione pokrivene staklom, tamo gde je fudbal cirkus druge kategorije, ali ni to mu nije bilo dovoljno daleko da nestane. Veljko postaje srpski Trocki i sudbina ga odvodi još dublje, u meksičku pustinju, tamo gde vetrovi brišu sve tragove. U Meksiku, gde fudbal nije sport, već legenda koja svake subote ponovo vaskrsava, kao da je zemlja sama odlučila da diše kroz travu stadiona, gde nema ni hlađenja ni taktike, već je sve vrelo kao čorba iz kazana u kojem se kuvaju vera, strast i ludilo, Veljko Paunović pronalazi svoj mir. Na meksičkim stadionima granica između života i sna briše se zviždukom sudije, koji ne zna da li će preživeti 90 minuta, a kamoli produžetke.

Kada padne mrak nad Meksikom, čini se kao da se samo nebo nagnulo da vidi hoće li ljudi opet zapevati svoje pesme. Miris trave, prašine i znoja meša se s dimom baklji, pretvarajući se u simfoniju pesme, molitvi, psovki i uzdaha.

Jer, u Meksiku fudbal je život i smrt. Kada igrač šutne, ne zna da li će pogoditi gol ili sopstvenu dušu. Tribine pevaju kao da traže iskupljenje, a poraz je smrtni greh koji se ne prašta ni posle sedam svetih nedelja. Na latinoameričkom kontinentu gde Markesovi likovi razgovaraju s mrtvima, navijači razgovaraju sa bogovima fudbala i veruju da im svaki gol vraća smisao života, a svaka promašena šansa potpisuje smrtnu presudu.

Veljko Paunović je u to grotlo došao kao trener, a postao sveštenik fudbalskog ludila, onaj koga slušaju kao propovednika i kad se pobeđuje i kad se gubi. Tamo Veljko shvata da trener ne može biti samo strateg, već pripovedač koji od poraza priča priču, poput one koju je izrekao kad je naslućivao odlazak: „Znam da ću na kraju dobiti otkaz. Ali ja ću zauvek biti uz one koji su posvećeni.”

Sin jedne od najvećih legendi Partizana Blagoja Paunovića, starog šmekera i boema, imao je sasvim solidnu fudbalsku karijeru, ali se jednom davno požalio da je prerano otišao iz Partizana u Španiju, makar to bio i Atletiko Madrid. Imao je sasvim solidnu fudbalsku karijeru, menjao je klubove i zemlje, ali je kasnije postao svestan da se samo u našoj ligi stiče početno iskustvo koje se tek kasnije pretvara u istinsku zrelost. Valjda zato što je majka tu negde, uvek u blizini.

Kad je odgovorio na telefonski poziv i molbu da preuzme reprezentaciju Srbije, iz Fudbalskog saveza su ga pitali koliko novca traži. Da se odmah razumemo, dobio bi koliko hoće. Odgovorio je da ga novac ne zanima i da nema vremena da se bavi tim sitnicama, jer mora da sprema tim protiv Engleske i Letonije. Tako govori sin Blagoja Paunovića.

Šta u podsvesti zna Veljko? Da je Srbin potreban svojoj državi samo kada treba da pogine za nju. Zato nikad nije prihvatao pozive da obuče tuđe mundire, jer je znao ono što je oduvek i zauvek zapisano u Srba: on sluti da će iz Beograda, koji ga je obeležio, prozreo i proterao, jednog sivog dana dobiti poziv na mobilizaciju, kada će mu staviti šajkaču, ogrnuti mu šinjel i baciti ga na prvu liniju, da pogine.

Mnogi bi dezertirali, postali ratni profiteri i spekulanti, mnogi bi prekinuli telefonski razgovor, ali Veljko Paunović je bio prvak sveta, a samo takvi nikad ne beže od svoje sudbine, već mirno koračaju ka njoj. Zbog toga je ljudima iz Fudbalskog saveza rekao da je vojnik u statusu dobrovoljca. Kupio je avionsku kartu i iz Španije sleteo u Beograd.

Srbija ne grli svoje junake kad pobede, već kad se vrate iz progonstva. I sada, kad su sve karte bačene, kad reprezentacija ide kao voz nizbrdo bez kočnica, Paunović preuzima nacionalni tim.

Ne dolazi uz fanfare, već tiho, kao čovek koji zna koliko košta povratak. Jer, dobri moj Veljko, Srbija ne zove iz ljubavi, već kad joj gori pod nogama.

Sad opet vidimo kako izgleda kad nekog pošaljemo u svet zato što je bio previše sposoban da bi ostao. I vidimo čoveka kako je, posle decenije provedene u tuđini, spreman da nam oprosti.

U Srbiji selektor nije samo fudbalska funkcija. On je uvek bio simbol. Nekad simbol nemoći, nekad simbol nade, a ponekad, kao sada, simbol druge šanse.

A Srbija voli druge šanse. To joj je nacionalni sport.

U svakom slučaju, povratak Veljka Paunovića je krajnje poetski čin. Zar Srbija nije večiti roman o povratnicima? Veljko Paunović je njeno novo poglavlje. Priča o onome koji je otišao da bi preživeo i vratio se da bi oprostio, bes gneva, besa i mržnje, u zemlji gde se najčešće vraćaju pesnici, pisci i fudbaleri! Uostalom, Miloš Crnjanski je uvek sanjao da postane centarfor Crvene zvezde i da pobedi Arsenal.

I zato, kad počne utakmica i kamera uhvati krupan kadar Veljka Paunovića kako stoji kraj aut-linije, setimo se: on nije samo trener.

On je priča o zemlji koja ne ume da zadrži najvrednije što ima, ali se nada da će oni, uprkos svemu, jednom opet doći.

I zato, kad sedne na klupu, ne bi trebalo da mu poželimo samo da pobedi Englesku. Treba da mu poželimo da pobedi ono najlošije u nama.