Ko kontroliše prodaju hrane preko interneta

Kupci se sve češće odlučuju da namirnice nabavljaju direktno od proizvođača koji ih nude preko društvenih mreža

Vajber grupe i internet stranice na društvenim mrežama, koje okupljaju poljoprivrednike, prepuni su malih oglasa u kojima se reklamiraju „zdravi” proizvodi i koji u domove potrošača iz gradova mogu stići samo jednim klikom.

I sve masovnije kupci se odlučuju da hranu nabavljaju preko interneta.

Postoji sumnja da se značajan deo ovih proizvoda koji se nude na mreži prodaje u sivoj zoni. Kao i da proizvođaču isključivo verujemo na reč jer takva hrana najčešće nema nikakvu deklaraciju, a i kad je ima ona nije izrađena u skladu s propisima.

I na svetskom tržištu postoje problemi jer značajan deo tog tržišta „prolazi” bez kontrole jer je taj oblik prodaje teško detektovati i kazniti.

A asortiman onlajn hrane sve je veći. Proizvođači nude voće, povrće, mleko, jaja, sušene meso, slaninu i kobasice, zimnicu, pite, kolače, torte... Kako se može videti, takva hrana obično se prodaje po znatno nižim cenama nego u legalnim trgovinama. Postoji često i nekritičko mišljenje potrošača da je sve domaće savršeno i da se na ovaj način pomažu poljoprivrednici koji se teško bore s konkurencijom koja dolazi od veletrgovaca i industrije.

Sasvim je drugo kada se poljoprivredni proizvodi oglašavaju preko specijalizovanih sajtova, kakvih je nekoliko većih u Srbiji, i koji moraju da vode računa o zakonskim obavezama koje su proizvođači dužni da ispune pre nego što oglase robu.

Zato je i pitanje ko je u Srbiji nadležan da kontroliše „onlajn” prodaju hrane preko društvenih mreža i uopšte preko interneta.

I dok u tradicionalnoj prodaji hrane važnu ulogu imaju poljoprivredna i veterinarska inspekcija kao i mnoge službe ovog ministarstva u ovom segmentu prodaje je sasvim drugačije.

Kako u Ministarstvu poljoprivrede kažu za „Politiku”, elektronska trgovina robom i uslugama jeste vid daljinske trgovine u smislu zakona kojim se uređuje trgovina. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na pitanja zaštite potrošača ako su povoljnije za potrošača.

Kako se ističe, nadzor nad primenom ovog zakona obavlja ministarstvo nadležno za poslove trgovine i usluga, odnosno ministarstvo nadležno za poslove elektronskih komunikacija i informacionog društva.

Inspekcijski nadzor nad primenom ovog zakona ministarstvo nadležno

za poslove trgovine i usluga obavlja se preko tržišnih inspektora, a ministarstvo nadležno za poslove elektronskih komunikacija i informacionog društva preko inspektora za usluge informacionog društva, u skladu sa ovim zakonom i propisima kojima se uređuje inspekcijski nadzor.

U ovom ministarstvu napominju da sektor poljoprivredne inspekcije nije nadležan za nadzor elektronske trgovine.

– U praksi se dešavalo da nam kolege iz drugih nadležnih službi proslede informaciju o proizvođačima hrane biljnog porekla koji se oglašavaju na internetu. U takvim slučajevima kontrolišemo predmetnog proizvođača u mestu proizvodnje u skladu sa Zakonom o bezbednosti hrane – navode u Ministarstvu poljoprivrede.

Kako se navodi u „Vodiču za bezbedno trgovanje hranom preko interneta”, koji je svojevremeno objavilo Ministarstvo poljoprivrede, još od 2020. godine u Srbiji se ubrzano razvijaju modeli trgovine hranom u kojima prodavac i kupac kontaktiraju preko različitih elektronskih sredstava komunikacije, a namirnice se isporučuju na adresu kupca. Ali postoji važan preduslov da bi se ovaj posao realizovao.

– Prvi uslov je da preduzetnik ili privrednik koji stavlja hranu u promet pre započinjanja delatnosti mora da bude registrovan. Odnosno, da bude ubeležen u Centralni registar objekata u koji se upisuju proizvođači i trgovci hranom i hranom za životinje koji vodi Ministarstvo poljoprivrede.

U ovoj publikaciji se navodi i da svaki promet hrane, nezavisno od toga da li se obavlja na uobičajeni način kroz fizički kontakt kupca i prodavca, ili preko interneta, kataloga, imejla, telefona i slično, podleže zahtevima za bezbednost hrane.

Nezavisno od toga da li je hranu proizvelo privredno društvo, preduzetnik ili poljoprivredno gazdinstvo ona mora da bude: bezbedna, što znači da hrana ne sme biti uzrok trovanja bakterijama, virusima i drugim mikroorganizmima, i da ne sme da sadržati hemijske materije koje su zabranjene. One materije koje su dozvoljene moraju biti prisutne u hrani u količini određenoj propisima u Srbiji i naravno ta hrana mora da bude u deklarisanom roku trajanja, propisno upakovana (osim za sveže voće i povrće), obeležena i transportovana do krajnjeg kupca. To podrazumeva utvrđivanje indentiteta i sedište prodavca, kanale dostave i način naplate takvih proizvoda, kao i pristupanje privatnim posedima fizičkih lica.