Srbi se teže mire među sobom, nego s neprijateljima

Bliži se još jedna godišnjica primirja u Prvom svetskom ratu. Srbija je u njemu pretrpela razorne gubitke – najveće u svetu u odnosu na broj stanovnika – uključujući iscrpljujuće povlačenje srpske vojske preko Albanije 1915. godine, tokom kojeg je izgubljeno milion i dvesta pedeset hiljada života – oko četvrtina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije, od toga skoro polovina muškog stanovništva.

Dan primirja između tada krvavo i nezamislivo surovo zaraćenih strana, nažalost, više od jednog veka posle, dočekujemo međusobno duboko polarizovani, za šta baš i nemamo resurse. Ukopali smo se u mentalne, ali i fizičke rovove, koji presecaju i misteriozni spomenik Osmatračnica srpske vrhovne komande na Kajmakčalanu, takozvanu Gomilu kamenja sa Kajmakčalana u Pionirskom parku.

Ne iznenađuje zato što nam skoro ispod radara prolaze nove negacije činjenica u vezi s logorom smrti Jasenovac, ovog puta u koorganizaciji koalicionog partnera vladajućeg HDZ-a, člana Evropske narodne partije, što celom slučaju daje dodatnu težinu, kao i crnokošuljaški napadi na srpsku folklornu manifestaciju, takođe u evropskoj Hrvatskoj. I generalno, veličina Srbije u tom ratu, kao i njena žrtva, u Hrvatskoj su u senci rasprava o genocidu nad Srbima u NDH tokom Drugog svetskog rata i etničkog čišćenja tokom i posle „Oluje” u ratovima devedesetih.

Prisećam se scene na parkingu Mirogoja, čuvenog zagrebačkog groblja, na koje sam krenula sama, bez drugih srpskih diplomata, upravo povodom Dana primirja, svega nekoliko dana po stupanju na dužnost. Ugledam britanskog i francuskog vojnog atašea s mnogobrojnim kolegama iz njihovih ambasada (da, već sam ih prepoznavala) i zamalo da krenem ka njima. Računam, eno saveznika i oni idu na isti skup. U poslednjem trenutku setim se šture instrukcije mlađih diplomata iz naše ambasade na koji ulaz treba da odem – vidim to nije taj. Naime, kako u Zagrebu nema zvaničnog srpskog vojnog memorijala, praksa srpskih organizacija i naše ambasade bila je da se pomen našim besmrtnim herojima i svima palima održava ispred male kapele Svetih apostola Petra i Pavla. Podignuta je kao mauzolej austrougarskom feldmaršalu Petru Kukulju, na inicijativu njegove udovice Judite. Baš je ona odlučila da mauzolej pokloni na upravljanje Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pa su obred donedavno i držali sveštenici SPC iz zagrebačkih crkava, do prošle godine u prisustvu ne više od petnaestak osoba i bez poziva diplomatskom koru. Tu sam praksu donekle promenila, pa su prošle godine došli ambasadori Francuske i Egipta, diplomate iz Rusije i Bosne i Hercegovine, čudeći se zašto ranije nisu pozivani. Pomen je prvi put služio jedan vladika SPC, požeško-slavonski Jovan.

S druge strane, saveznici Srbije i ostali, poraženi u tom ratu, Dan primirja u Hrvatskoj obeležavaju zajedno s njihovim zvaničnicima, bez prisustva predstavnika Srbije i srpskih organizacija, polažući vence na grobove nemačkih i italijanskih vojnika, a zatim ispred spomenika na kojem sada piše „palim hrvatskim vojnicima”. Navodno, baš zbog tog spomenika i polaganja venaca na njega, postoje dve ceremonije – „naša” i ona druga.

Bile su mi potrebne dve godine da razlučim o čemu je reč, da razbijem kolotečinu u koju su upale srpske organizacije i ambasada, da ostanem diplomata i ne kažem nešto drugo. Da nešto nije u redu, bilo mi je jasno i po diplomatskom izbegavanju odgovora Britanaca, Francuza i Italijana, koji se navodno svake godine rotiraju na mestu organizatora obeležavanja Dana primirja, a nama ne šalju poziv. Ni od predstavnika srpskih organizacija i naše ambasade nisam dobijala konkretniji odgovor, što je bilo posebno frustrirajuće. No, mislim da sam shvatila.

Na Mirogoju se nalazi kosturnica izgrađena 1934. godine u kojoj su ostaci oko 3.300 stradalih od posledica Prvog svetskog rata, prethodno pokopanih na različitim drugim lokacijama na tom groblju. U kosturnici su zemni ostaci Hrvata, Mađara, Austrijanca, Rusa, Rumuna, Čeha, Crnogoraca i državljana BiH. U njoj su i kosti i oko 330 Srba, pripadnika kraljevske vojske. Spisak još nije konačan. Iznad kosturnice podignut im je 1940. godine zajednički spomenik, originalnog imena „Pijeta”. Rad je delo iz kiparskog opusa velikog hrvatskog kipara Vanje Radauša – nadgrobnih spomenika postavljenih na Mirogoju. Sugestiju za autora dao je tadašnjoj upravi grada Zagreba Ivan Meštrović. Kao i u slučaju ploča koje su stajale na grobovima srpske dece pobijene u logoru u Sisku, i sa „Pijete” su Hrvati posle 1995. godine skinuli originalnu tablu i postavili istorijski netačnu, na kojoj stoji, parafraziram – „palim hrvatskim borcima”. Priznajem da me naše povlačenje pred ovim revizionizmom iznenađuje više nego sam revizionizam. Mađari su, na primer, na zidiću koji okružuje „Pijetu” postavili ploču svojim vojnicima. Mi u Hrvatskoj – ni to. A u Srbiji...

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izneo je ovih dana meni vrlo prihvatljivu tezu da se „ceo postupak zbog Generalštaba vodi jer je stigao nalog spolja da Srbija ne sme da uspostavi bolje odnose s Trampovom administracijom”. To je prva američka administracija koja je pokazala interes da se napravi memorijal žrtvama agresije NATO-a. Nije mi jasno kako „gomila kamenja”, što bivša zgrada Generalštaba svakako jeste, može da bude spomenik kulture. Ako se ne varam, i serija video-klipova u kojima se (s nešto snishodljivosti) Srbi podsećaju da su „svet” krenula je za vreme prve Trampove administracije. Jedan, koji sam jako volela i koji mi nije bio „s visoka”, bio je onaj o srpskoj zastavi na Beloj kući posle Prvog svetskog rata zahvaljujući Pupinu i Vilsonu.

Jedna od ključnih bitaka u njemu je ona na Kajmakčalanu, koja je bila početak povratka kući. Istorijski zabavnik kaže: „Posle duge i u istoriji nezapamćene golgote preko Albanije, koja je Srbiju stajala nebrojeno života, Kajmakčalan je postao mesto koje se ne sme izgubiti, jer će se tako, simbolično, izgubiti i svaka šansa za povratak u domovinu. Tako je i nastao naš naziv za ovo mesto – Kapije slobode, mesto na kojem su srpski vojnici prvi put posle dve godine rasejanja ponovo zakoračili u svoju zemlju. Posle osamnaest dana krvavih borbi, 30. septembra 1916. godine, na vrhu Sveti Ilija, na 2.524 metara nadmorske visine, konačno se vijorila srpska zastava. Kako bi pobeda zauvek ostala upamćena, srpska vrhovna komanda odlučila je da vrh Kajmakčalana – osmatračnicu srpskih trupa, ponese sa sobom u domovinu. Nakon pobedonosnog povratka u zemlju, ona je postavljena u blizini dvora, u današnji Pionirski park. Tako bar priča kaže...”

„Osmatračnica” je zaštićena i proglašena za spomenik kulture 1988. godine. Ispred spomenika danas se nalaze imena svih generala srpske i francuske vojske zaslužnih za veliku pobedu u Prvom svetskom ratu. U novije vreme postavljen je i jarbol s izbledelom srpskom zastavom, koja ovih dana, usled tragičnih mirnodopskih srpsko-srpskih bitaka, koje neki stranci potpiruju i o njih se koriste, tužno visi skoro skroz pri zemlji.

„Bitka na Kajmakčalanu bila je prvi korak ka velikom povratku srpske vojske. Nakon nje, saveznici su dobili dokaz da na Srbiju još mogu da računaju. Neprijatelji su shvatili da Solunski front nije tek sporedno ratište i da će se upravo na njemu odlučivati sudbina Prvog svetskog rata. Svet je video da se Srbi vraćaju kući!”, kaže spomenuti zabavnik.

Čini se da je Srbima, koji širom sveta i s poraženima zajedno obeležavaju Dan primirja u Prvom svetskom ratu, trenutno teže da se izmire međusobno nego s neprijateljima. Vreme je za mirnodopsko primirje među nama, da saveznici dobiju poruku da još mogu da računaju na nas, a neprijatelji da Srbija nije tek sporedno ratište. Da „gomila kamenja” pored koje viri ofucana srpska zastava ponovo postane „Osmatračnica srpske vrhovne komande”, da se u blizini visoko vijori samo jedna zastava za sve građane Republike Srbije.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista