Sporo trežnjenje

Svet suočen s najopasnijom finansijskom i ekonomskom krizom od 1930. do danas – sve više liči na nas. Recesija uzima danak u najrazvijenijim državama. Milioni ljudi ostaju bez posla i krova nad glavom, sukobi i ratovi na više mesta, kriza autoriteta, bezidejnost…

Ni mi 1990. godine, koja se u našoj novijoj ekonomskoj istoriji može oceniti kao poslednjom „normalnom”, nismo bili bez problema, ali od tada do danas preživeli smo i ono što mnoge zemlje, pa i kontinenti nisu za nekoliko vekova – od ratova u susedstvu, u kojima zvanično nismo učestvovali, ali zbog kojih smo trpeli godine teških sankcija, preko hiperinflacije od dva do tri procentna poena na sat, pa do brutalnog NATO bombardovanja…

I na sve to, kao delu sveta kome se ništa lepo ne smeši ove poslovne godine, stiže nam pretnja od sve izvesnije recesije. Iako za takvu nimalo laku dijagnozu još nisu ispunjeni formalni kriterijumi, jer, kako tvrde stručnjaci, treba tri meseca uzastopno da opada ukupna privredna aktivnost, za većinu naših ekonomista, kojima je to posao, a ne politički angažman, stvar je sasvim jasna – recesija je na vratima. Još ih nije treskom razvalila, ali njen zlokoban teški huk već se čuje.

Na to nas sasvim otvoreno u jučerašnjoj izjavi uverava i zamenik direktora u Direkciji EK za ekonomiju i finansije, Kristof Pore dela Rošfordijer. I šta kaže još taj visoki zvaničnik EK?

Da su vlasti država u regionu do jeseni smatrale da ih kriza neće pogoditi. Nisu želele da se suoče s činjenicom da kriza pristiže. Takav ignorantski stav još tada je brinuo tukomisiju. Na spisku onih koje će recesija zahvatiti nalaze se Turska, Hrvatska i Srbija.A šta nam preti – „oštro usporenje rasta kao posledica slabije potražnje i nižeg izvora finansiranja, naročito direktnih stranih investicija i kredita”.

U ogovoru na taj izazov oči se upiru u državu. Ništa novo, niti nepoznato. Končano, takav recept stiže do Evrope i nas sa one strane okeana. Amerika je, kako reče jedan od analitičara, više učinila na podržavljenju svoje ekonomije nego sam Lenjin u ranoj fazi nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Ali ideja za ublažavanje i otklanjanje recesije još nema. Potrajaće. Koliko? Godinama. Bez sumnje.

Ali šta s nama u „zreloj tranzicionoj fazi”?

Od početnih, gotovo šaljivih izjava nekih naših politekonomskih autoriteta, da ćemo se neokrnjeni izvući iz svega toga, pa čak i okoristiti, počelo je lagano otrežnjenje. Više se niko ne usuđuje da se igra, čak ni rečima, s dolazećim nevoljama. Ali, osim na nekoliko susreta predstavnika najviše vlasti s predstavnicima krupnog biznisa i obećanja da će se i država angažovati na pronalaženju najboljih rešenja, opipljivijih preventivnih mera za ublažavanje posledica sve izvesnije recesije – nema.