Podmladak drži ključ svakog kluba

Istinski posvećenik fudbala, ugledni sportski poslenik i direktor superligaša sa Banovog brda Vladimir Matijašević zasigurno spada u onu grupu fudbalskih iluzionista, koji se retko rađaju na ovim prostorima. Ono što su nekada u Partizanu i Crvenoj zvezdi bili Nenad Bjeković i Dragan Džajić to je danas Vladimir Matijašević koji je za samo jednu deceniju, zajedno sa vlasnikom kluba Draganom Obradovićem, ne samo uspeo da održi klub u ovim teškim vremenima već da ga postavi na počasno mesto u srpskom klupskom fudbalu. Dobrim idejama, sjajnim potezima i vešto vođenom sportskom politikom, od dana kada je preuzeo brigu o sportskom sektoru „brđana”, po slobodnoj proceni, u klupsku kasu se od transfera slilo na desetine miliona evra. Ali, taj proces od jednog malog običnog gradskog kluba, pa sve do kluba koji svake godine juriša ka Evropi nije bio lak a ni jednostavan.

Nekadašnji fudbaler lučanske Mladosti, Vojvodine, atinskog AEK-a, Crvene zvezde, Železnika, kineskog Šandonga i kiparskog Apolona je fudbalsku karijeru nastavio kao sportski direktor, najpre u kruševačkom Napretku i AEK-u, a „zlatno” vreme je doživeo na Banovom brdu. Jedno vreme radio je i u Fudbalskom savezu. Čukarički je 2011. godine privatizovan. U prvi mah činilo se da su nove gazde „bacile” ogroman uloženi novac, ali, ispostavilo se da je angažovanje novog sportskog direktora značilo potpuno preobraženje za klub.

Kakav je početak bio u klubu koji nakon dolaska nove vlasničke strukture nije ni znao u kakav izazov ulazi?

– Gospodin Dragan Obradović praktično nije znao u šta ulazi, iako je bio izazov preuzeti klub, koji je pre njega, takođe dugo godina, vodio drugi vlasnik. Iskreno, imali smo viziju, znali smo šta želimo. Ja sam dugo godina u fudbalu, imao sam punu podršku od vlasnika kluba. Te godine smo osvojili nacionalni Kup, ali smo se dogovorili da u naredna dva prelazna roka ne prodajemo igrače. Vremenom taj uloženi novac se polako vraćao vlasniku.

Koliki je danas godišnji budžet Čukaričkog imajući u vidu stalni rast na svim poljima?

– Otprilike između pet i šest miliona evra!  Najveći deo para ide za igrače i njihove plate. Dobar deo, praktično petinu budžeta, izdvajamo za omladinsku školu. U međuvremenu dosta radimo i na infrastrukturnim projektima.

Šta je cilj ove godine?

– Da budemo u gornjem delu tabele. Ako nam se ukaže prilika napašćemo ponovo Evropu, jer to je izazov za naše mlade igrače. Evropsko tržište je danas postalo veoma probirljivo, traže se isključivo mladi fudbaleri. Mi smo nedavno prodali Cvetkovića belgijskom Anderlehtu, Bačanina švajcarskom Bazelu. Od nekih igrača, kao što je golman Đorđe Petrović, dobijamo iz Uefinog fonda sredstva solidarnosti.

Mnogi kažu da nam je trenerska struka najslabiji deo fudbalske organizacije. Šta vi o tome mislite?

– Istina je da naših trenera nema mnogo u velikim evropskim klubovima, da se jedni te isti često menjaju i idu iz kluba u klub. O tom problemu moramo javno da pričamo.  Sem Milojevića, koji se dokazao u našem klupskom fudbalu, mi danas u Superligi imamo još par talentovanih trenera. Jedan od njih je naš Milan Lešnjak, a pohvalio bih i Jakšića iz Radnika i Kokovića iz Železničara. Drinčić je, takođe, jedno vreme obećavao…

Srbija je nedavno dobila novog selektora. Kakvo je Vaše mišljenje o Veljku Paunoviću?

– Verujem da može da vrati kult reprezentacije koji smo ponovo izgubili. Njemu, kao i svakom treneru, potrebno je vreme. Ljudima iz saveza bih predložio da mu daju višegodišnji ugovor, a ne da stalno menjamo trenere. Često smo nestrpljivi, to je naš osnovni problem. Dobili smo trenera, koji poznaje većinu igrača, koji iza sebe već ima uspeh sa omladincima. Radio je u Španiji, Engleskoj, Meksiku.  Bez sistema nema ni uspeha.

Nedavno su i Partizan i Crvena zvezda poraženi u prvenstvu. Koliko je to dobro za naš fudbal?

– To daje draž ovom šampionatu. Više nema nedodirljivih, jer nije draž da Zvezda pobeđuje u svakom kolu. Polako se bude i drugi klubovi, sada je razlika između onih koji hitaju ka Evropi i onih koji su blizu ispadanja veoma mala.

Sledeće godine su izbori u Fudbalskom savezu Srbije. Šta očekujete?

– Rano mi je da se kandidujem za predsednika, – kaže uz osmeh sportski direktor Čukaričkog. – Predsednik saveza treba da bude gospodin. U dobrim odnosima sam sa ljudima iz saveza, cenim i poštujem njihov rad, ali, sam uvek imao svoj stav. Ako sam u ovih deset godina uspeo da ne samo održim klub već i da mu dam nove evropske obrise, zašto jednog dana ne bih mogao da stignem i do Terazija? Često se čujem sa Radujkom, Lazetićem. Iskreno, ne vidim sebe u savezu, jer kada sam bio u njemu čini se da nisam imao iskrenu podršku tadašnjih čelnika.

Poslednjih godina, pa i decenija, često se upiralo prstom u sudijsku organizaciju. Kako je danas, posle dolaska Domenika Mesine, vidite?

– Evidentno je da je suđenje sve bolje. Samo neka zadrže ovaj kurs, iako će ovde uvek biti povika na sudije. Najlakše je tražiti krivicu u nekom drugom. Mi, iz Čukaričkog, se nismo bunili ni kada smo bili oštećeni. Trudimo se da držimo neki gospodski stav po tom pitanju.

Sin ide očevim putem

Čukarički je nedavno naneo veliku bruku Partizanu kada ga je ubedljivo savladao na Banovom brdu. Pečat na veliki trijumf stavio je Filip Matijašević, sin sportskog direktora, dete koje je i pored ogromnog pritiska, koje svakodnevno trpi, uspelo da pokaže da se, na kraju, svaki pošteni rad i trud isplate.

– Filip ide svojim putem, klub je tu da mu pruži svaku podršku.  Sve je, verujte mi, postigao trudom i zalaganjem, uostalom, teren je jedino merilo uspešnosti. Istina je da je trpeo ogroman pritisak, znate ovde, u Srbiji, sve će vam oprostiti osim uspeha. Još ako ste nečije dete…