Urbane fantazme o samoći

Jedna od dominantnih odlika pevanja Marije Knežević jeste svest o tome da je čitav život čitanje, odnosno da čitalački proces mnogo toga podrazumeva, pa samim tim sebi lakše pribavlja kontekst za razumevanje i razlikovanje onoga što je bilo napisano juče od nečega što nastaje danas ili sutra. Ukoliko ovo ne uzmemo u obzir, teško ćemo uspeti makar i da privirimo na prag autorkinog bavljenja poezijom, a kamoli da se – u granicama mogućnosti kritičkog govora – sa njim i saživimo. Kao i u prethodnim zbirkama, i u ovoj šestoj, pesnikinja otvara svoj rukopis od dvadeset poemično-dramskih pesama jednom, uslovno, programskom ili autopoetičkom: "Očajnom pesmom" s aluzijom na ciničnu ljubavnu pesmu istog naslova Milana Rakića.

Iako nije ljubavna, ova druga "Očajna pesma" ispisana je u sličnom ironičnom ključu nepristajanja na proklamovane vrednosti savremenog sveta fitnesa, virtuelne, obezličene lepote i prevlasti merkantilnog duha. Zato se ona zalaže i poput Desanke "traži pomilovanje" za "višak težine, za naslage polisemije" i "za nas koji ne umemo da pevamo izvan /Svog jezika polifonije". To dakako zahteva jednu složenu i svakako ne uvek u svim detaljima jednako uspelu pesničku konstrukciju. U takvom diskursu svesno je ostvaren princip unutarnje nekoherencije, svojevrsne nedovršenosti, razlivanja, pa i hermetizacije asocijativno-jezičkih nizova, monološko-dijaloških sekvenci, pobijanja vlastitih teza, izmene štimunga i intonacija, čestog izneveravanja čitalačkih očekivanja. Autorkine pesme i u ovoj zbirci polisemičnog naslova često su poemične, dakle epsko-lirske, preko tekstova rapsodičnog registra u kojima se naizgled narativni tok prekida lirskim opservacijama, mitološkim podtekstima, kritičkim komentarima ili autobiografskim referencama. ("Bez reči o njoj", "Inka", "Uličarke", "Petra").

Pesnikinja, dalje, uprkos otvorenim i skrivenim natuknicama na pojedine antičke, literarne i druge predloške (motivi čekanja, odlaska, povratka, nostalgije, samoće, čitave "klase" razočaranih žena, psa kao čovekovog prijatelja, ljubavi shvaćene u platonističkom, a ne polnom smislu) u svojim najinventivnijim pesmama izvrće i izmešta određenu tragičku mitsku situaciju u sasvim prepoznatljiv kontekst egzistencijalne, praznjikave beogradske i srpske svakodnevice. A time se dodatno dobija na umetničkoj snazi i potresnosti, kao u izvrsnoj dugoj pesmi "Petra" koja u naš čas priziva lik Euridike: "Hodala je, slobodna i zbunjena, kažu, / Tamo gde ženska noga / Nikada nije kročila, / Ona / Nesigurno, /Kao da uči prve korake /Izvan podzemnog sveta."

Prozaične situacije markirane u pesmama "Uličarke", "Otvoreno iza ponoći" ili "Leto iz moje sobe" oslanjaju se više na konkretnu feljtonističku opservaciju, na nekakav dokumentarni kroki koji tek treba da postane pesma. No, i one se prelamaju kroz apokalipsu svakidašnje jadikovke, istovremene pripadnosti i izopštenosti iz socijalnog konteksta, uvek na koži vlastite autorkine ranjivosti. I kada se ne oglašava u prvom licu prerušena u druge maske i likove – pesnikinja pokazuje spremnost i napor da ne bude junakinja samo u nečijem tuđem, drugačijem doživljaju ili pismu, sećanju ili snu, ma kako to privlačno moglo da bude. Ona, kao i u prethodnim zbirkama čezne za govorom vlastitog "ja", dakako ne u solipsistički-egotičnom smislu, već u žudnji za punoćom svoga postojanja kao stalne izmene ljubavnih, a ne posesivnih impulsa: "Ljubavna ume da čuva voljeno od tesnog / Odela voljenosti kakva mahom krojimo". Forme artikulacije poetskog glasa u ovoj sumornoj knjizi kao da neprestano potvrđuju dramatičnost glagola "biti sam". Zbog toga je ovog puta izostala ona naglašena čulna privlačnost prethodnih, novijih zbirki Marije Knežević. Ali smo zato dobili zbirku drugačijeg, oporijeg životnog iskustva i makar majušni udeo smisla u praznom hodu preovlađujućih mitologija.